Српски сион

Вт. 13.

СРЛСКИ

сион

Стр. 377

Нов радикалски етипендиета. Д. РПоред радикалског стипендисте иоп Стеве Миловића, умировљеног нароха иришког, који од 1902. т. ј. од избора данашњег саборског одбора, добија годишњу припомоћ из јерархијског Фовда редовно од 800 К на лечење; изишао је на површину још један штииендиста у особи поп Пере Крајиновића, умировљеног пароха широко-кулског, ком је танође из истог Фонда одобрена припомоћ од 300 К за лечење. Кад се узме у обзир, да иоп Перо има мессчно 200 К као унутрашњи сарадник „Заставе", што се и на „Застави* види од како је он иостао њен унутрашњи сарадник (!); кад се узме у обзир да он стоји у некој истрази и да се још није опрао од оне оптужбе, због чега га је оптужио административни одбор; кад се узме у обзир, да је баш данашњи саборски одбор донео решење, да се припомоћ из јерархијског Фонда може дати само служећим — у служби свештеницима, како би оздравивши, могли служити и сачувати фонд од давања им мировине; — молимо да нам се одговори: на ком основу даје саборски одбор тим својим поповским челенкама припомоћ? Да V даје првом да може проводити зиму у Црквеници и оданде писати у „Застави", дочим сиротим свепггеничким и учитељским удовицама одређује годишњу припомоћ од 120 К, или из каквих других разлога. Треба знати, да тај исти саборски одбор многим потребнијим умировљеним свештеницима, међу које сиада и поп Која Милутиновић, не даје припомоћи, или и ако кад што и даде, даје им врло мало. А што је најкарактеричније у тој ствари то је то, да је саборски одбор дао приномоћи на лечење пароху у Бјелопољу Стојану Савику 200 К, а поп Пери 300 К. А знате ли ко је тај поп Стојан? То је онај, пгго га је приликом свећења овогодишње св. јованске водице завејао снег и једва остао у животу, и скроз пропао у ногама, да не ће више никад оздравити. А клкво је страдање ноп Перино у редакцији „Заставиној", то нека опише који његов једномишљеник и солоједац, те да увиде бар радикали, да га је због тог његовог страдања требао онако наградити, јер нам многи радикали изјавише своје чуђење и осуду, да се и њему могла дати поменута припомок поред толико потребних свештеника. Не види л' се и из поменутог навода, како наши радикали умеју да награђују своје нартизане, и то не својим новцем, него народним. С тога ми подижемо свога гласа против тог очитог радикалског партизанства и неправде, и позивамо меродавне да извиде ово безакоње и учине задоста правди и правици.

Да се види, шта је претрпео сирома иоп Стојан, наводимо овде опис његовог страдања, који нам је послан у своје време, но се некако случајно забацио. Исти оиис гласи: „Тежак ли је. мучан ли је, Боже драги! живот и служба свештеника дијецезе гор. карловачке! Куд се борити мора за насушни хлеб, као ниједан брат митрополије-иатријаршије наше, неуредно добивајући своју мучно заслужену плаћу — која и по 13 мјесеци заостати знаде неисплаћена — туд је служба му парохијска у овим врлетима и у љети, а камо ли у зими, гђе је студен и бура слична оној у Сибирији тако тешка и напорна, да су браћа наша у сретнијим епархијама митрополије-патријаршије наше једва и замислити кадра службу ту! Жртвом те напорне службе у мало што не ностаде — а Бог би дао још да не постане прошлих даиа парох бјелонољски у протопопијату кореничком, Стојан Савић са своја два црквењака, од којих један ипак изгуби у снијежним сметовима главу своју а други скроз изнемогао налази се додуше још у животу али У Рђаву. По св. Јовану сутра-дан, кад се враћаше са службе парохијске, затече поменутог пароха и г номоћнике му снијежна олуја на сред пространог поља бјелопољског тако, да од никуд помоћи не би и читав 21 сат у леду и снијегу, гђе се ни прст пред оком виђети не могаше, мораде парох Савић с помоћницима својим да издржи у мукама грозним, у очајуњу највећем гледајући сваког часа смрт у очи. Није слабо перо у стању описати муке њихове, које по приповједању њих двојице, који у животу некако остадоше, поднесоше јадници ти. Само неизмјерна милост Божја извесе из леда и снијега нароха Стојана оца 6-торо дјечице и црквењака му Милу, оца 5-торо нејаке пиљежи. Чудом се чудимо и крстом крстимо, како могаше парох Савић онако тјелесво слаб издржати напоре силне цијелог дана и ноћи. Нити видиш неба више себе, нити можеш ногом коракнути осим кроз лед и снијег а од страшног Фијука оштрог сјевера ни 2 корака у даљину не чујеш ни сама себе. Но и ако тјелесно слабачак, покаже се парох Стојан овог пута душевно врло јак, иун вјере у Бога и номоћ Његову. Пет је тек сати нослије подне у мећави и вијавици грозној, кад ће она двојица изнемогла већ тјелесио и душевно упитати нароха свог: „ма које је доба оче, не можемо већ издржати" ? а он забашурујући да рече праву истину како не би још више малаксали — одговара: „не бојте се ето дана. Богу се молите, даће нам Он помоћи"! И једног по једног од помоћника својих