Српски сион

Стр 404.

СРПСКИ сион

Бр. 14.

Захвалница владике Никанора Груји1ја бечкеречкој општини. Д. Р. Еада је оно на Духове 18в 1. иатријарах Јосиф Рајачић посветио архимандрита „народног" Никанора Грујића за еппскопа посвећења; све наше веће дрквене општине честитале су Никанору његово посвећење. Између осталих црквених општина, честитала му је и велико бечкеречка општина, на коју је честитку одговорио Никанор овом вначајнов захвалнидом. Високошмишајема Госиодо и БраНо! Одкако сам примио на себе дјело Аностолства у цркви и у народу нашем, имао сам већ више пута прилику чути гласе радости и напосебне и заједничке, кои су управљани били са више страна, к мени да ме увјере, како је повољна и угодна народу нашем промена, што се збила у црквеном животу и положају моме. Ја сам се одзивао на те гласе радости, с једнаком радости, и ти одзиви мои можда и нису одговарали у подпуној мери жељама и надеждама према мени израженима; али они су излазили зацјело из они прсију које одушевљава искрена љубав према народу и враћали су се и у том несавршенству своме с пуним повјерењем к оним прсима из кои је донирао глас радости до мене. Данас ево имам опет прилику слушати и чути такав један глас, и почитати таку једну сведочбу заједничке радости ваше о мом Апостолству у високопочитаном Допису вагаем под 13. Авг. на мене управљеном. Мене је потресао необичном радошћу душу и срдце глас радости ваше: он иде од срдца к срдцу, и колико је речи у њему, толико је и сведока љубави и новјерења вашег к мени; а сматрао га споља по символичком народном знамењу, или изнутра, по садржају мисли, осећаја, жеља и надежда, и по подписима толики одабрани чланова народа Орбског, свакојако морам признати, да он носи на, себи и у себи значај народне свести и свестне народности. Ја сам казао у првој архијерејској беседи мојој, да сам налазио „над благословеном црницом у широкој пучини Банатској код народа нашег ва чудо постојане воље живити и мрети за

православвје и народност",и те речи моје оправдао је и драгоцјени Допис ваш духом мисли и речи, жеља и иадежда ваши. Је сам ли привредио доиста и ја развијању те народне свести, као што ми ви то по љубави вашој приписујете, штогод, то немогу ни судити^ &и нресудити; али да је било доиста у мени увек озбиљне воље привредити и од моје стране у тој струци народу онолико, колико се могло привредити, и да су се бавиле непрестано мисли и жеље моје с правом љубави око тога иосла; то могу признати, и то нећу се стидити ни устручавати и исповедити без запињања и сад и увек пред вама, пред Богом, и пред целим светом. Ја се надам, и у тој надежди живим да нећу трпити ни одсада никада оскудице у озбиљној вољи и правој љубави онде, где ми запане у срећи бавити се око народни послова; и ако су отвориле те две постојане снрежнице живота мога у ердцу вашем нзворе љубави и повјерења вашег к мени, то онда ништа ми несмета и у овом тренућу увјерити вас да ти извори неће усанути кривицом мојом за живота мога. Али то су све мале заслуге према оним необичним мислима, коима се преливнју жеље и надежде ваше, а за друге какве веће нити ја знам нити оне имају живота у свеети мојој. Може бити, да сам погодио кадшто у мислима и жељама моима мисли и жеље ваше и да снм пристајао чешће за вама оним истим правцем, кои вам је показан споменом прошлости и надеждом будућности народне, и то би била управо једна једита заслуга моја, но и она изчезава овде, где вас толико у једној свести, с једном намером, једним правцем корачате заједно, к једној цјели народрој, и том слогом, тим јединством и заједничким корачањем своим дајете иовода и мени погодити тај нравац и пристајати на њему за вами и за народом. Међутим ви мени признајете с најлепшим осећаима досадашњу малу радњу моју на иољу народне свести, а .ја морам цризнати вама од срдца ојачану вашу самосвест, с којом ћете привредити много врло много лепшој брдућности народној. У таком узајмном признавању налази и узајмна љубав и међусобно повјерење ону јаку и постојану свезу, која ненопушта, недре-