Српски сион

С тр . 410.

СРПСКИ

СИОН

П р . 1ђ.

Добродјетељ христианека сваким даном све више страда, а иорок се шири; храмови Божии и у најсветие дане све празднии бивају, а крчме и разврагна мјеста све нунија; млађи стариега не ночитуе, и свештеник, кои је но уставу Христове цркве само сдуга божиј и проиовједник истине божие, постае слуга свјетине и поклоник светских заблуда и страсти. Закон исти, кои тако суноврат отискуе све установе цркве Христове и нрети корабљ њен унропастити, нити се слаже, као други ваљан закон, са природним, нит са историјским, а јошт најмање са црквеним правом. Са природним не стои у складу с тога, што цркву нашу православну не сачињавају двје третине световњака, а једна тре тина свештеника, већ њу сачињавају два равномоћна сталежа: свештенчески и свје* тован. Свештенчески сталеж, он је представник самога Христа и заступник свију светих мужева и благочестивих христиана, патрона, ктитора и приложника цркве, коих тјела у гробовима, а душе њиове на небу станују; он је и заступник живих свију оних чланова цркве, жена, младежи и дјеце, кои у стању нису сами себе заступаги и бранити свое православне мисли и дјела; дочим светован сталеж, односно саборски чланови тога, јесу заступници само свои и оних, кои су их изабрали. Ако ове истине не би остале у почитању, онда не може у почитања остати ни обште грађанско нраво слободног рас* полагања са својом сваки имовином, па православни Христианин бадава ће оставити дјео један тековине своје на православне цјели, кад сутра може већина световњака оставити се православија, па легат његов са собом одвући на <?а свим нротивне њему цјели; као год што је већина дружтва књижевног „Матице Србске" одвукла са собом аманет блаженог Саве Текелие, кои је истом дружгву знаменаге легате оставио искључно нод тим условом, да друштво исто чисту кирилицу равно Русима негуе и сачува у књижевном свом раду. Но хваљени закон 1Х=и противстои и нашем Србском историјском нраву; јер никад нису у саборима нашим сједиле двје

третине световњака, а једна третина свештеника, већ су сједила три равномоћна сталежа: свештенчески, воени и грађан ски ; а сједила су сва три сгалежа ова с' тога, што се у саборима нашим ц квенонародним ние бирао само митронолиг и патриарх, већ и војвода, поглавар воени и грађански, и нису се у њима претресале само ствари црквенопросвјетне, већ и све друге на воени и грађански живот народа нашег Србеког одн /сеће се. Још најмање саглашава се честохва љени закон са иравилама цркве, која и над просвјетом, као и над имовином црквеном постављају само еиископе и пресвитере. Тако правило евангелско Матејево гл. 28. ст. 19. и 20., правило 64. всел. VI. сабора и правило 26-о всел. IV. сабора. Ово носледње поставља нресвитере за икономе над имовиаом црквеном, као што су јошт и св. Апоетоли ноставили диаконе, да им у помоћи буду при примању и раздавању ириноса црквених. Тако је јошт од постанка цркве христове свештенство имало одлично мјеродаван глас и над имо вином црквеном; јер као што се у живом човјеку неможе тјело од душе дјелити, тако се исто и у живој цркви божијој не може административна и просвјетна њена струка од духовне дјелити. Но против честохваљеног закона IX. стоју и ове истине: 1.) Што нигди у свјету тога нема, да у христианским црквеноиросветним саборима сједу двје третине световњака, а једна само свештеника; осим што је у овој краљевини Угарској појавило се таково шта пре њеке године код римокатолика, ал је и тамо брзо исчезло, аа код нас и код Романа православних; а свуда само јиге ГогИопз, и ни по каквом другом праву. Но у самим најдемократичним републикама састое се црквенопросвјетни сабори из толико свештеника, колико је световњака; јер опет као што су у живом човјеку двје једнаке руке и на свима раван број прсгију; тако су исто и у живој цркви христовој свештенически и свјетован сталеж двје једнаке моћи, заступљене у саборима једнаким броем чланова своих. С тога је 2.) У сабору једном, у ком су из свје-