Српски сион

16.

урискм

смои

0» 437.

^ Иларион С. Весић архимандрит

Митроносни архимандрит Иларион, С. ВесиЛ, управник сриске богословско учитељске школе у Призрену, преминуо је 8. о. м. напрксао од удара капље у Крушевцу, где је дошао да се одмори за време школског расиуста, да би са још већом снагом нродужио рад у неослобођеним крајевима. Архимандрит Иларион је био један од наших интелигентнијих етаријих калуђера, вредан радник у школи и марљив сарадник на сри ској књижевности. Највеће су његиве саслуге за рад српски у неослобиђеним крајевима, где је он постигао огромне успехе, те управо оостао незаменљив у тим странама. Српска црква изгубила је у Архимандриту Млариону једнога од најбољих и наЈДостојНИЈИх служилаца, а српска ствар на неослобођеноме југу срнском толико је изгубила у њему, да се тај губитак у овај мах не да накнадити, и он ^е се силно осетити. За живота, који је био тако нримеран, и ако је био и душом и телом одан своме светом позиву и српским идеалима, испио Је многу горку чашу баш са оне стране, са које је то наЈмање заслужио, али њега то није могло поколебати и он Је до самртног даха свога остао на мртвој стражи Српства. Жалимо из свег срца тај велики губитак, који нас је све задееио, и молимо се Богу за покој душе му и рај вечни. Нека је часг и слава племенитом нокојнику, који је иоказао, којим стопама треба да греде српским свешгеница! Вечан му помен у срнскоме народу, који његову честиту успомену неће никад заборавити. („Београдске новине"). и Послате књиге на приказ. 1855.-1905. Сиоменица о педесетогодишњици свештеничке службе Његове Светости Георгија БранковиЛа, арх. карловачког, митр. и патријарха сриског. Од ироФесора Ђорђа МагарашевиЛа. Карловци 8° 348. Л. Мргод. Ђакон Авакум , други део трилогие „У смрт". Карловци 1'2° 26. Прештамиано из ж Бранкова кола". Штиво уз историју српске књижевности ; прикупио Јован ГрчиК. Н. Сад 8° 448; Цена 5 кр. Сриска православна иризренска богословиЈ - а. Извештај за 1905 |6. Крушевац 8° 90. Косово, српске народне песме о боју на Косову. Епски распоред Стојана Коваковића и других. XI. по ново испуњено издање. Београд 12° 70. Цена 0.50 нара. Српска учитељска школа у Пакрацу. Извештај за 1905.16. Уређује управа. Карловци 8° 53.

Српска књижевна задруга у 1901.—1905 години. Извештај годишњи. Београд 12° 55. Извештај о грп. нар. учитељској школи и срп. нар. учитељичкој школи у Сомбору за 1905 |6. Приредно Вожчдар Борђошки унравитељ. Сомбор 8° 63. Ле.топис матице српске. Књ. 238. Н. Сад 8° 142. Цена 1 кр. Књиге за народ из задужбине Петра Коњевића. Уму и срцу. Напигао Павле Аршинов 1, Н. Сад Ј6° 94. Цена 20 фил. Књиге Матице Срнске. Бр. 18, Зборник историјских докумената 1. Како се поступало са српоким молбама на двору ћесара австријСког последње године живота иатриЈарха Арсенија Ш. Чарнојеваћа. Од Радослава М. Грујипа. Н. Сад 8° 76. Цена 1 кр. Ириложци историји сри. банатских манастира у другој ноловини ХУШ. века од Радослава М. Груји%а. Карловци 8° 51 Прешгампано из „Богословског Гласника".

Одговори уредништва. Г. Мати Косовцу сгатисгичару уреднику. Као шго је оно 84 годане прошлога XIX. века, учинила узбуну не само у српском свету, него у целој ваеељеноЈ, и на саим светским тржаштима и у Финанцијском свету, вест, да се поп Ланта ил. ПоиовиЧ повлачи са јавног — политичног поља, те су телеграФи светски и поште имали не слтима, него данима да нишга друго не телеграФишу и не шиљу друга писма, него телеграме и писма у којима ее та из небуха пала вест достављала онима, који су требали за њу дознати; таку је исту узбуну учинила и из небуха пала веет у другој половине прве десетине XX. века да је г. Мато Косовац, статистичар-уредник, нанустио и иступио из срш-ке радикалне странке, у којој Је странци од оног дана, од како ју је тим именом крстио покојни Стеван Јовић Крунослав, па све до 2. о. м. када се сазнало за његов устуа из ње, био један од најватрениЈих поборника — изузевша један једини случај, када је 1у02. нешго рекао за своје соло^едце и садругове на дотичном месту, што му се у грех уписало код странке, а код дотичника изазвало презрење — и прешао у демократку странку. И дочим су сироте телвграФИСте и поштари проклањали оних 5—6 дана, докле не раструбише васељеној ту вест и не огправише писма, у којима се опширније о њој писало; кр. угарска телеграфско-поштанска благајна слатко се насмешкала ; видећи огромну своту, што је унишла од тих телеграма и писама. Оста :а пак публика, а особито трговачка доста се наједила, пошто су јој многи телеграми морали да чекају на ред, а тако исто и писма, јер управа је на дотичне издала најстрожији