Српски сион

ђтг. 412.

СРПСКИ СЖОН

В Р. 1ћ.

истина Његова царствовати; завладало би са свим учење њеких журналиста наших, кои веле, да је варод велики господар, да је свештенство син и слуга народа, на с' тога да свештенство мора слушати народ и за народом ићи; дух христиански морао би тако са свим из народа. нашег исч<знути, кои казуе, да је свештеник обвезан подобно Христу предњачити народу у науки и добродЈетели, па и дати се пређе, као и Христос, распети, већ што би за народом, а против Христове науке и установа пошао. Аукторитет Светјејшег Синода могао би највише допринети томе, да се сваки обавјести, да је свештеник само слуга божиј, а не народа, и да је он син само оног народа православног Србског, коег се чланови са тјелма своим у гробовима налазе, но духовно само са мислима и дјелима своим православним на земли јошт живу; но народа овог, кои тјелесно јошт на земли живи, да је свештеник Отац, учитељ и вођа духовни, и по томе да народ овај мора ићи за свештеником, а не свештеник за народом; дочим свештеник мора опет ићи за оним народом православним кои је преминуо, тјелесно на земли више не живи. Заиста ако би и сад Светјејшии Синод благоволио на спрам данашње олује, на спрам очевидног нреврата, равнодушним остати; то би и Он показао се сатрудбеником оних, кои систематично на том раде, да свештенства и православија у народу нашем Србском нестане и да се њека народна вјероисповјест у њему подигне. С' тога већ одузет је клерикални фонд од клера, разбацуесе тога Фонда новац на све стране, само не на подизање моралног и материјалног стања клера, како би овај ове сироиашнии будући јавном поругом свјетском, од дјакона до енискоиа постао, и како би сваки младић на свештенчески чин сгадити се и кору хљеба пре у дјетоучитељском званију, већ у свештенческом, тражити морао. Из обзира на ове очевидне истине, понизно подписани налазим јошт за необходиму нужду и неодлагајему: 1.) Да Светјејшиј Синод премилостиво благоволи рјешити и код највишег мјеста

исходајствовати, да се из клерикалног фонда никуц ни новчић један више ве издае на страну, док се год клерикални карловачки гимназиум и клерикално сјемениште не нодигне и довољно не снабдје. И сама школа преправничка за учитеље и учитељице да се у Карловци под надзором највише духовне власти построи; јер искусити и ту несрећу имадо^мо, да долазећи из Сомборских учитељских школа преправници са собом атеистичне и сваковрстне против зристианске идее и увјерења донесе. Тако Земунски дјегоучитељи пре њеке године на јавном испиту продуцираху се с' тим, што су д.јецу школску са свим противно црквеним и божјим Зановједима учили. Тако и ни једном дјетоучитељу одтуд ние мила црква и богослужење. 2.) Да се чрез Светјејшиј Синод не припозна ни једна она школа за вјероисповједну, при којој ние свештеник ех оГГо вјероучитељ и управитељ. 3.) Да је свуда по општинама црквеним дотичан вастојатељ цркве, односно парох или протопрезвитер, застуиник духовне илити црквене власти, да се без њега никакве сједнице црквиних обштина држати не могу и да сви црквенообштинскв закључци или дописи имају преко њега достављати се вишем мјесту, као што и преко њега да имају и сви налози на обштину црквену долазити; јер и у државногра^анском животу обштинска поглавар ства само преко државних чиновника са вишим властима донисују; а при том искуство је показало, да свјетовни предсједници и одборници, кои никаквој одговорности непздлеже, свакојаке изгреде и саблазни у цркви чину без контроле и уплива свештенства на дјела црквенообштинска. 4.) Да се §. 14. II. превишњег „Рес^ крипта", тако растумачи, да само они могу од христиана за скупштинаре и одборнике изабрани бити, кои у цркву примјерно иду, и најмање двапут у години кои се исповједају и причашћују; јер осим вршења ових дужностиј друге свједочбе нема, да је ко од црквене свјести; а и небесни учитељ и Господ баш тога ради установио је евхаристију, да се знаде, ко је његов