Српски сион

31*

В р. 16.

ОРПСКИОТОН

С ®р. 443.

безчинија бивала, а навластито, рано скупљатисе обикши народни депутирти јешче прежде пришествиа ц. к. комисара публичне састанке др'жали, чрев оглашение у звона собор о себје самих началд и у обичној за избрание соби сабирали, и между собоју договарали се: агаче напротив тому ничто и незапрешчаетсја, да они деиутирти напред о поводје собора поразумјејутсја, сљедователње при митрополитском избрании ради кандидатов потребигу инФормацију возмут, и купно договоритисе могут, но обаче от ниње и в будушчее (прежде нежели на то всегда назначитисја имушчи ц. комисар тамо нријдет) неимут от них аћзо1и1е никакове публичне скушпчине держати се, менгае же на то звоном оглашати се, или у соби избранија сабиратисе, но ашче они и хотјат договаратисе, то на особ, и в тишиње и на мјестјех, котора не сут к собранију народних депутиртов или за собор нарочно опредјелена. А како Их ц. к. вел. кромје сего јешче ва јединих и других да содержавајутсја, хотјат от горје реченаго Г. комисара барона от ХелФрајх више разумјети будут, и по том держати се имут. Котора всемилостивјејшаја резолуциа в начаље помјанутим Г. Ечископом, клеру и народу за их вједомост и содержание, и такожде по тој водити се да знајут, јављаетсја, гдје в прочем всевисочајше помјанутое величество им ц. к. милостију благонаклони остајут. Фердинанд граФ от Коловрата. Чрез ц. к. величество из депутации дворнија У Бечу 9. Маја 1749. Јоан ХристоФор от Јениш. Кратки је садржај овог решења навео г. Милутин Јакшаћ у „Богословском гласнику" I. год. стр. 174.

Софроније Раваничанин епископ Арадеки. Д. РКад се у „ Гласнику" VI., у ком су уз архиепископе и патријархе српске почевши од св, Саве па све до СтеФана

Стратимировића, наведени и сви епископи карловачке митронолије, почевши од 1695. па све до 1792., за трећег епископа арадског Софронија Раваничанина ништа друго не рече, до ли: „Постригом из Раванице манастира", а то је о СоФронију написано за време Ненадовићамитрополита око 1750., дакле иосле 21 године од смрти његове; не види л се из тога, како су наши стари нехатни били и како су мало знали прошлојт своју! Па кад они не знадоше тада о њему ништа више, како и шта можемо ми данас после 180 гоцина о њему шта више знати и рећи? Лепо! А што можемо, имамо захвалити опет нашим старима, који написаше о њему бар нешто и не надајући се, да ће то иослужити за грађу живога и рада Софронијева, и што се и од тога по нешто сачувало и до аас дошло. И по тим њиховам белешкама, ми ћемо овде да допунимо оно, што је састављач поменутог састава у „Гласнику" пропустио учинити и сазнаги колико толико о животу СоФронијевом. I. СоФроније се захваљује митрополиту Вићентију Поновићу, што га је хтео поставити за епископа Костајничког. Преосвјашчењејши Г. Г. мнеже благодетељу иремилостивеиши. Вашего блаженства писмо прими, писато ноемвриа 6. а к нама приде ноем. 7. в време вечерне, и в нем разумех шчо бисмо скоро к вашему блаженству у Карловце иришли. Преосвјашчени господине, ја би и прежде вашего писаниа к вашему блаженству пришао, како сам био и обећао вашему блаженству, али божие посешчение прече би. Јошче идући путем од вашег блаженства те се разболех, отече ми и глава и уши и не тачију глава и уши но и вса крепост изнеможе, за то молим и просим в. б. да небисте на мене кое негодование имали, зашчо не могу ка вам ирити. А шчо ми је говорио г. протопопа кир Живан и г. Петар Андреевич поради јепархие костајничке, за то захваљуем велико в. б,, коисте тели ту милост на мене