Српски сион

18 р . 17.

ког дана Он је пак умро 13. Априла 1737. као што се види из писма владике пакрачког НвћиФОра СтеФановића, што га ]е писао митроиолиту Вићентију Јопановићу у Пакрацу 22 Априла 1737., у ком му рече: Днес от Костајници пријахом писапаја да Г. Епископ костајнички настојагачаго Априлиа 13. Богу дух предал јест — — и . („Бого( ловски гласник" књ. IX. стр. 243.).

Па докле тако! д. р. Ко прати осталих просвећених народа журналистику, те је сравни с нашом српском журналистиком; тај хтео не хтео, мора признати да се наша журналистика у строгом смислу речи, и не може назвати журналистиком. И ко хоће, да је што-но реч ажуран у ногледу светске политике и да се нечему лепом и корисном научи из новина; тај не ће постићи ни једно ни друго, ако чита само нашу журналистику. А не ће то постићи с тога, што се наот журналистика скоро искључиво бави с личним протеривањима, полемикама, аутономним питањима о којима сваки надрикњига паскара, и питањима сићушне месве политике, у којој главну улогу играју поједини оштећени или увређени партизани, или да се противник било лични, било иолитични што већма компромитује, при чему не сме не наспоменуто остати ни у самој ђачкој младости политично њихово држање, и цео њихов живот, па врло често и неистинито наведен. И тако се ноступа наравно само са политично-партизанским противницима, дочим се код својих присталица превиђају и ирелази преко највећих њихових погрешака и мана, и може неко бити у своме животу не само скроз покварен човек и највећи народни кожодер, него и човек који је своме народу грдне штете нанео и денунцијантску улогу играо; тај само ако се клања новосадско-загребачким сунцима, оставља се на миру, долази до избора за општинскоепархијека преставништва, па често и до саборског мавдата. И кад нам је већином така журналистика, не треба се чудити, што по њеном суду и у овостраном српству као и у Србији нема ни

СИОћ С ?р . 487. једног ијоле угледнијег човека од положаја. који није жигоеан као народни противпик и осрамоћен. Те дочим се неко у једвом органу слави као велики Србин и заслужан муж, у другом се у исто време престављч као народна издајица и покварен човек. А тако исто догађа се и то, да се у једном страначком органу неко преставља као највећа незначица, улизица владина, силовњак и народни издајник, а кроз кратко време, тај се у истом листу уздиже као човек родољуб, дорастао за свој позив, све му се жеље испуњавају, и при изборима нактира, а то све с тога, што је прешао у њихов логор, или им може учинити услугу. И кад се код нас тако данас ради и поступа; је л' чудо, што се данас слабо ко и осврће на новинарску хвалу и грдњу, и што имамо мало људи од истинског начела и уверења, што се истакоше на површину? Ваистину није! Већина се наших људи од спреме, угледа и положаја повукла с јавног поља, не желећи бити предмет циничким и простим нападајима несавесних несвргаених сарадника и уредника, а оно нешто што се није повукло и дало занлашити, то су људи чврсте воље, која их ставља у положај, да не гледећи и не обзирући се на свакојаке на и мучке нанадаје, сматрају за своју свету дужност, да своме народу по своме умењу и знању послуже, и да народ унозоре на рад појединих несавесних јавних раденака и назови народних пријатеља, који као такови често служе највећим народним нротивницима, и с њима се удружују. Па не само, да ми и данас тако ностунамо с појединим личностима, него тако поступамо и са самим заводима и установама народним. И њих смо увукли у своје партизанско врзино коло, па не презамо и од самих денуицијација, које их могу слистати, и бирамо неспремне и недорасле људе за места, на која би требало прве људе изабрати. Кад би смо само хтели овде да наведемо, шта је све у овом погледу код нас учињено, и шта се чини, и то од свију наших сгранака, и за сваку своју тврдњу с пуним доказима изишли на среду; тек тада би се видела не само наша мизерија, него и несавесност и вапијући грех снрам народних — животних — института и установа наших, и како су нама нречи наши партизани,од свих осталих обзира и дужности. И кад бисмо то урадили; онда би многи и