Српски сион

С тр . 488.

СРПСКИ

сион

Бр. 1^.

многи завсдени Србин дошао к себи и увидео, да нама Србима и нашем јадиом и жалосном стању није нико толико крив, колико ми сами. Јесте, ми смо сами себи највећи непријатељи, и кад човек хладнокрвно ногледи шта се све код нас на све стране ради; мора да дође до уверења, да је онај један мудри Србин имао у неколико нраво, штоје изрекао: наш је народ и то не један део, него скоро цео захватила парализа. Јер оно , што се код нас ради, односно не ради; то показује ваистину ненормално стање! Ми у место да одвраћамо наш народ од безиослица и да га упућујемо на рад; ми га потрзавамо, па и у ово радно доба на зборове а повереничке скупштине, које се по целој Хрватској и Олавонији одржавају и од самосталске и радикалске странке. А зашто се исти зборови и скупштине у ово златно радено доба обдржавају, на које долазе по неколико стотина људи, који не само да напуштају код куКе рад, него на зборовима троше и новац, који би се могао на много кориснију циљ употребити; то не зна она зборовска светина, него то знају само страначке вође и њихови генерални штабови. Светини се говори од Кулина бана и износе јој се нред очи, како ће иротећи земљом мед и млеко, ако приступе у ту и ту странку, а наш народ, како је но себи лаковеран, и очекује, да му пада с неба мана; слуша говорнике и не разуме ни десету, нити он зна садржај њихових политичних говора, ал им кличе живео, и угледнији с радошћу се примају за чланове одбора, којима је задатак да спроведу организацију странке у своме котару! И многи и многи од тих веселника, напушта своју кућу и вере се од села до села, уживајући у слави, што је у друштву са господом, којој је господи девета брига кад исти страћи имање, радећи „за народ", те на његово место поставља друге, да и они ирођу њиховим трагом. Снопао би нас страх, кад би се покупила дата о пропалим нашим домаћинима, који се бавише више народским нословима, него својим. А таких мање више има у сваком нашем селу, где ћете наићи на пољаре, који су своју каријеру започели са кнештвом, а свршили је или са нољарством или говедарством. Ко је на селу, тај ће знати, како се наш свет отима за сеоска звања, и како немилице троши и подмићује да се дочепа „положаја", и

кад га се дочепа, тај је обично готов, тај ступа из реда домаћина у ред надничара. За карактеристику нашег народа и Немаца, навешћемо овај класичан пример. У једном чисто немачком месту у Срему, живео је један једини Србин, и Немци изабраше брата Србина да им кнежује, а они гледаше своје куће и куповаше од „паметних" Србаља земљу, и свршетак је те комендвје био то, да је Србин умро у сиротињи, те му се данас супруга мучи с децом, а Немци постадоше спахијама са српском земљом. Ко прође и у радне дане, видеће код општинске куће силесију Србаља, дочим у немачком месту, не ће видети ни једног Немца. Јесте светина или народ — ратарски народ — не зна, шта је право циљ народним зборовима, што се обдржавају у ово златно и скупоцено радно време. Она одлази на њих, што се нада олакшању свога стања, за које све друге криви, само не себе, а нартијске вође и њихови доглавници — ил као што их називаше радикалски вођ и кум Крунослав Јовић „генерал штаблери" — знају, и као што доктор у пекмезу даје болеснику горке пилуле, тако исто и они говоре народу о народној користи, а пред очима им је личиа корист. Као што је од користи и берићета лепа, тиха киша, кад падне у време за економе; тако исто добро дође нашим странкама — самостал ној и радикалној -—- у Хрватској и Славонији промена система у Угарској, која промена учини чуда и у Хрватској и Славонији, те постави на површину људе, који се никад и не надаше да ће доћи до оног угледа и уносног положаја, до ког дођоше сретним случајем и околностима. Ну, како тај данашњи њихов ноложај, није баш тако чврст, да га не би могао и најмањи непријатни ветрић оборити ; природно је, да се као наметни људи морају постарати, да кад дуне ветар и олуј, да га не ишчупају, или ако га и ишчупају, да има некога, који би их поново учврстио. А тај неко, није нико други, него народ и бирачи. С тога се дакле сирема терен за тај могући случај, и с тога се тако журајиво одржавају поверенички састанци, а вође лете на ветреним крилима с једног краја на други, заборављајући и на своје здравље. На тим повереничким скунштинама говори се наравно о свачему, само не о оном, што би