Српски сион

С тр . 4?6.

СРПСКИ СИОН

6р. 1?.

јунака, као што је била готова на славама; нигдје им срце није тако зажелило усиоредити се са спомињааим светитељима и спјеваним јунацима, као што је зажелило на славама; нигдје им није осјећала душа њихова толико туге и жалости за изгубљеном својом народном славом, као што је осјећала о славама. Сваку је светитељску пјесму сировела суза срдачне туге и жалости: сузе су се радости и жалости сустизале, састајале и мјешале, и смјеса је ова суза блажила о славама болну душу њиову, тјешила ожалошћено срце њиово, крјепила малаксану добру вољу њиову. Свако им је тако ве-еље уливало у пљенену душу, и у умекшано срце њиово толико силе, да су они кадри били и у највећем злу, добру надајући се, и пред самим душманима говорити: „теће вода, куд је текла"; а вољу је њиову тако изад)вољила, да она нескрене никада са пута надежде. VII. 0 песмама и прииоветкама народним. Наши су стари сачували нама у пјесмама, нриновјеткама и светим остагцима велики наши предака, краљевоку, царску, деспотску и сужањску прошлост нашу, сачували су из сваке прошлости све велике догађаје на видило свјету, сачували су нам потпуну свјест некадашње наше славе српске, — и жалостни спомен црне судбине. Н>иове су пјесме и припонјетке биле наше једине народне школе, у којима смо учили памтити претке своје, и судбу њиову. Ми смо сви били у тим школама, ми смо сви у тим школама слушали за краљеве и цареве, за убице царева и издаице краљева и кнежева, слушали смо за десноте и војводе наше, слушали смо за јунаке и хајдуке наше. УШ. 0 привилегијама народним. Од времена споменутог нозива — на ову страну под Црнојевићем и одзива до данас, протекло је (1861) нуни 170 година, и у целом том простору тог времена неналази се ни једна точка, с које би могла пасти и најмања тамна сјенка на обећану и уговорену од наше стране вјерност и

приврженост према нашим законитим монарсима; али нема пи таке точке, на којој би могли блли осећати, да сио уживали обећану и уговорену пародну слободу, невелим у пуној мери, али у ополикој од све невоље, у коликој смо ју заслуживали, и у коликој нам се кад могло устуиити то уживан.е у овим земљама. А кад би ишли редом с године на годину, с месеца на месец, са седмице на седмицу, с дана на д<ш, не би нашли у целом том времену ни на једну годину, ни на један месец ни на једну седаицу, ни на један дан, кад нисмо стојали по уговору нашем готови, и преко уговора нашег, готовији него ли ико други с имовином и животом нашим на свесрдној услуги и вјерној служби цару и држави . . дакле кад не би били заслужили уживати народну слободу у овој мери, којој нам је обећана. Велики и крвави домаћи и снољашни ратови водили су се толико и толико иута за то време, и колико је год било у њима битака, бојева, окршаја и ограшја, ниједно то није могло доћи ни проћи и без наше беде и невоље, и без наше муке и жртве ... и нема ваљда ни једне стоне, ни једног педља земље, на коју је кад стала или нала војујућа сила државна, а да није наквашена и крвљу, није нагојена и костима наше браће и наши народни јунака. То је славна госиодо срнска, нотиис и печат наши иредака и наш, које су иридавали они, и које нридајемо и ми непрестано нашим нривилегијама и уговорима према нотпису и печату царском. * » * Ове смо родољубиве мисли великог ро дољуба сриског калуђера Никанора Грујића навели из његових дела, и то из дела: „Мајска српска скупштина 1. и 3. Маја 1848. у Карловци држана" и „Наставак народне срнске скуиштине 1. и 3. Маја 1848. у Карловци држане", Београд 1848. и 1849. и из штамианог 1850. у Земуну говора његовог, шго га је говорио 1. Маја 1850. патријарху ЈосиФу Ра|ачићу, и из говора ње) ова говорена на Благовештенском сабору 1861. године.