Српски сион

В р . 17

СРПСКИ СИОН

1Ј*р. 477.

И наведеие мисли Никанорове показују какав је велики Србин био Никанор, као и остали сва његови списи и говори и дела; па поред свега тога, када се дала приликз, да му се народ одужи за сва она страдања и гоњења, што их је претрпро само с тога, што је био велики Србин, и да га награди и постави на место, на ком би могао много да уради за свој народ и своју пркву: народ му се одужио тиме, гато му је иретпоставио слабог Румуна. А то на срећу није учипио народ, него његова интелигенпија, која, за осветити се Никанору што није хтео играти онако, како су они свирали — што он није могао ни смео учинити, пошто је знао нашто ће напослетку њихова свирка изићи, као што је и взишла —, по избору Прокопијевом, вођа њен др. Светозар Милетић довикну: овако се народ свеши! Истина, тај народ — интелигенција осветила се Никанору 1874. тиме, што он не седе на престо Арсен патријарха; ал у своме слепилу учиви и издајство српству и цркви својој, које не би ни највећи његови душмани за милионе били у стању учинити. Као један од хиљадама плодова оног неразмишњеног и судбоносног корака и по цркву нашу и по народ, може се узети и то, што имамо српских свештеника као н. пр. поп Јову Магарагаевића, који се усудио јавно рећи: „да је суверен у пра вославној цркви сам народ", „да су наши манастири престали бити расадници народне свести", и ово потоње рече пред самом славонском Шокадијом или новопеченим Хрвагима, а оно прво јавно у „Застави", што се све мирно слуша и трии. И не само да се шо мирно слуша и трпи, него још налази одзива код жалосних Србаља, да се за њиме поводе, да га слушају и верују да је њему стало у истини до тога, да усрећи народ, а не виде јадници, да он све то ради из пуке сујете, а поглавито да се дочепа ма којим путем и начином саборског мандата. Е мој Никааоре, ако си у ишта могао веровати 1848.—50., ниг;и могао веровати и у то, да ће се наћи српских свештеника.

који ће моћи и смети изустити јавно, да су српски манастири престали бити расадници народне свести, који и 1848.—50. нису ништа друго били него оно, што су и данас, и што ће бити док их траје код паметних п родољубивих Србаља, и да ће их српски народ због тих издајничких мисли, још славити, величати и слушати и поводити се на зборовима за њима. Па како си отишао Богу на истину, и ближи си од нас престолу Божјем, моли се Богу да нас спасе и сачува од шаквих свештеника, или као што се сами називају попова, и да нам дарује цркви и народу онакве свештенике и калуђере, какав си ти био.

Закључак синодски од 12. Јануара 1838. д. Р. По избору бачког владике СтеФана Станковића (11. Новембра 1837.) за Архиепископа-Митрополита, требало је попунити исту епархију. Ну, по дотадашњем обичају, ако је она епархија на којој је био новоизабрани митрополит, била једна од бољих епархија; обично би на њу долазио један с лошије еиархије, а у њу би дошао нов. Тако је рађено и том приликом. Митрополит Станковић сазове за 12. Јануар 1838 епископе у Синод и у њему је ово рађено. Понеже јединогласним народнаго Собора избранием и всевисочајшим ц. к. потверждением недостоинства моего во Архиепископопа Карловачкаго и Митрополита, Еиархиа Ново-Садско-Бачкаја упразднена заостала, Јего же ц. к. и Аностолическое величество Свјашчевому Синоду чрез всевиеочајше своего ц. к. Комисарја Барона от Чолић всемилостивјејше обзнанити благоизволиша, јако благоутробно дозвоља}ут, да, ашче би коинибуд от старших Г. Г. Епископов на Епархију чрез избрание Архиепискона упразднитисја имушчују премјешчен бити желил, Свјашчени Синод да јединое из среди своеја достојное лице того ради Јего ведичеству нредложение сотво-