Српски сион

С тр. 508.

СРПСКИ СИОН

вр. 18.

наха Оинесију Плачича поставлен и нриставлен јест. Дјелано дне, мца и љета како горје. Д. Плевицки с. р, Архимандрит Гергетешки. СтеФан Новаковић с. р. (Ово је онај Стеван Новаковић, што је имао у Бечу штамнарију и издавалац Рајићеве историје. Морао је у то време бити гост или митрополитов или Плевицков, те је као такав био присутан при инсталацији Максимовој, као и опо Андрија Вјлни , унравитељ карловачке гимназије 1812. нри избору Герасима Миљевића ,*а игумана у Пакри. (Види о. л. бр. 11. за 1905.) Максим Секулич с. р. Игумен Реметски. Арсениј Љубинкович с. р. Намјестник Реметски. Синесиј Јеромонах с. р. СоФрониј Лазаренич с. р. ТеоФан Монах с. р. Игуман Максим није дуго остао као игуман у ман. Реиети, него је као што видесмо већ 25. Марта 1788. ностављен био за архимандрита Раковачког, а 7. Јулија 1789. премештен буде за архимандрвта у Бездин на своју несрећу. Видели смо, да је Максим као ђакон отишао у горњокарловачку епархију владици Петру Петровићу у „иридворну службу". Максим је својеручво записао на рукописној књижици: „Поучение о таинствах — —" ово: „1775. љето марта 22. у вторник в 8. час дне изишал сам из монастира у службу Г. Епископу Петру Петровићу, карлштатскому, и пребил код Јего Преосвјашченства не мало 9 љет и возвратихсја в монастир". „1775. Маја 3. дња. Преосвјашчењејшаго Г. Епископа Петра Петровића инштелациа бист Маја 3. и там президиро Г. Генерал Горецки, генералие карлштатске, а от духовни персона кои су у присуствију били Г. Архимандрит ТеоФил Алексиевић гомирски, и он јего заклињал, кое все благополучно окончато

от их ц. к. величества и весело там онај дан проведено било, а к тому сутрашним дном разишла се сна Господа". „Сего љета и мјесјаца в служби Г. Еиискоиа диаконској бил сам, а у овој црилики Г. Генерал трикрат мене вонрошал, и обећање даво, что би нослушание јему учинил, и дар велики прињал би на вјек; ја јего Ексцеленции на то дамсам отговор, невозможно во вјеки, а и своего синовца ноеилал толико крат что би реч дал, но не попустилсја јест говорити много". (т. ј генерал је хтео, да му ђакон Максим дојављује, шта се рада у двору владичином, што је он од себе одбио). Максима }е произвео владика Петровић за јеромонаха, и као такав је отирављао за 6 година службу бележничку у конзисторији, за што је примио из „неприкосновеног Фонда" на основу дворског интимата од 6. Јунија и 7. Септембра 1785. године 900 Фор. (Види „Српски народни фондови " од др. Милоша Рајића стр. 44 ). Повратпвши се Максим у В. Ремету, буде изабран за заклетог старца, а но том за игумана као што насноменусмо. Познавајући владика темишварски Пе тар Штровић, који је 1784. премештен био из Карлштата у Темишвар, Максима као спремног калуђера и савесног човека, израдио је да је као архимандрит дошао у Бездин, и како је Пегровић, као реФерент код илирске дворске канцеларије, био више у Бечу, него у својој резиденцији; то га је у управи заступао архимандрит Макоим од почетка Јулија 1791. иа све до половине 1798., о чему је Максим изве стио митрополита иисмом својим од 12. Јулија 1791., ког овде под I. доносимо. Из времена. те Максимове администрације, дошла су до наших руку два његова нисма писана владици Петровићу, која наводимо под II. и III Око половине 179§. допадне сирома Максим велике беде и зла. У то су време царствовале у темишварској енархији денуннијације, у којима је имао удела и погоњи архимандрит Павао Кенђелац, који је својим немирним духом много бриге и невоље задавао тадашњој јерархији.