Српски сион

с тр . 564.

орнокм сжоа

Б? 20

ће се радо повјеравати у свакој невољи, тузи и биједи, која их у животу овоме стигне, очекујући у свакој таковој прилици од њега савјета и поуке. 4. Вршећи дужност пастирског посјећивања треба свештенопастир увијек да има на уму као примјер Пастиреначеопика Господа нашега Исуса Христа и његове апостоле, као што нас св. Апостол Павле и позива: <иолк> же касд подскчи /ин^ вкшаите, гакож^ азх Руководећи пак ири пастирским поејетама иарохијане своје, треба да свагда придобија срца, љубав и повјерење пастве: унутрашњим искреним саучешћем; разумном, чедном снисходљивошћу, штедећи и трпљиво исправљајући погрјешке; гшеменитошћу и некористољубивом услужношћу и правом хришћанском побожношћу. 5. Кад је свештенопастир, обишавши све парохијане, добио приближну слику њихова религијозно-моралнога стања, тада ће обраћати пажњу своју на поједине овце своје „и шмж иекаги ^кл8ждш'| л " Лијечник тјелесни не иде к болеснику, док га не позову к њему; али лијечник душевни мора сам потражити онога који пати од тешке грјеховне болести. Свештенопастир не смије мимоићи ни куће својих непријатеља, који можда једва чекају прилику, да му нанесу увреду. Свештенопастир у таковима ће приликама само тјешити, опомињати и умољавати, а нипошто приговарати и сваћати се. Људе треба пустити да се изговоре и никада се неразилазити с њима у срџби. Оне пак парохијане, које је тешко наћи код куће, треба потражити на мјесту њихова рада. Па и на самој шетњи треба свештенопастир да употреби прилику, да запита овога шта раде његови на дому, онога за што је снужден или весео, читајући му са лица његово душевно расположење. 6. При обилажењу кућа у парохији својој ваља да свећенопастир поучава не само домаћина и главу иородице, већ и сваког појединог члана породице, и послугу, уопће свакога укућанина. Само треба при томе пазити, да се не приговара родитељима пред дјецом, да се не упућују старији пред млађима, да се не карају господари пред слугама. 7. Руководећи парохијане своје у религијозно моралиом иравцу, има свештенопастир да састави себи програм рада свога и увијек да има пред очима циљ, који жели постићи. У том програму треба да видно мјесто заузима религијозно морално васпитање дјеце. Осим што ће давати парохијанима добар примјер васпитањем своје дјеце, свештенопасгир треба при пастирској иосјети својој да послужи родитељима и савјетом. Такови савјети и наномјене треба да се односе на наставу дјеце у вјери, на њихово кућевно васпитање, на редовно шиљање дјеце у цркву и надзор да се дјеца и код куће редовно Богу моле, а родитељи да у томе дјеци предњаче добрим примјером и да се чувају гадних ријечи, псовке, срдње и грдње. Особито треба да се нађе свештенопастир у помоћи, гдје су родитељи изгубили властитом кривњом власт над дјецом својом, тако да су иста пошла злим путем. Но осим преко родитеља може свештенопастир и непосредно утјецати на дјецу, коју ће сваким даном на улици сретати. При том сретању дјеца ће свјештеника поздравити, гдјегдје и руци приступити, и ту прилику не треба свештенопастир да пропусти, а да дјеци коју ријеч не рече, не загшта их за име, да ли се анаду Богу молити, јесу ли им родитељи здрави и т. д. Не ријетко мораће дјецу покарати, ако наиђе гдје се туку, муче животиње или друго што скриве. У таквим случајевима мора да је довољна појава његова, да се кривци разбјегну, а погрешио би, ако би их хтио творно реду научити. Кажњавање треба родитељима или школи препустити. 8. Бризи свештенопастиревој потпада и брачни живот његове пастве. Посјете своје не треба свештенопастир да употреби у ствари брака на проводаџилук. Ако је упитан за савјет, нека даде опћените упуте према прописима цркве, али за то више треба да води бригу о животу брачних парова, а особито ново-