Српски сион

В* 20

СРПСКИ сион

Счрр, 565.

вјенчаних. Колико би се бракова од раставе сачувало, а не би дошло ни до конкубината, да су свештенопастири за времена водили бригу и несагласне често пута без икаква повода и разлога супруге савјетовали и мирили. За то треба да се свештенопастир увпјек распитује о брачном животу својих парохијана, и гдје дозна да тај живот не тече како то црква нрописује, тада да их зове преда се а и на дому посијети, те мир и љубав по могућности успостави. Конкубинати не могу се доста пута из разних узрока силом развађати, него је много боље и пробитачније да и ту ријеч пастирева живо дјелује и убиједи грешника о тежини њихова гријеха и тешким посљедицама па да сами или напусте конкубинат или се позаконе. 9. Обилазећн тако парохију своју и учећи појединце свакога парохијана свога, не смије свештенопастир да пропусти, а да се не распита за узроке, за што појединац није био на којем Богослужењу или уз пост за што није приступио св. тајни покајања. Слушајући разнолике изговоре, моћи ће свештенопастир просудити уколико су исти оправдани и према томе поучавати. Свака пастирева посјета, свакп његов разговор са парохијанима ма гдје био, треба да се сврши са позивом да му парохијанин предстојећег богослужења дође у храм Божји, а ако је пост, да га и к трапези Господњој позове. 10. Поред руковођења пастве у њезином богоугодном хришћанском животу, у колико му вријеме дозвољава, треба да је свештенопастир пастви својој најбољи пријатељ и савјетник и у свјема другим одношајима живота њезина. Стога он обилазећи парохијане своје, треба да их сваком згодом упућује и у хигијенским здравственим правилима, да им казује и тумачи и права и дужности, што их они имају као чланови уставне државе, а особито да их нодучава и упућује у напредној рацијоналној економији и привреди. 11. А свештенопастир мора обилазећи своје парохијане обратити сву пажњу своју и томе, да сваком згодом води рачуна шта његовим парохијанима служи за лектиру, па нађе ли штогод што би по мнијењу његову могло наннсодити религојозно моралном напредовању његових парохијана, то ће такову лектиру по могућности гледати да забрани, а уједно узнастојати, да међу вјерне рашири и протури што више дјела доброга и побожнога садржајв. 12. Напошљетку треба свештенопастир да буде постојан у поучавању и да не клоне духом, кад види, да се одмах прве његове поуке не примају срца оних, које поучава, него треба стрпљиво да поучава даље, догод му мука не донесе жељенога плода, имајући свагда на уму ријечи Апостолове: настои Благокрелишск и К(ЗКј)( И1НН'к, Ц)Е 1ИЧИ, 34П0П И, \\И<МИ С0 КСАКИ/ИХ Д0 1Г0 ' И уЧЈИНЛГА (II. Тим. 4, 2.) „Душа пастирева треба да је удиљ у бризи, да је будна и да се преноси на крилима љубави из куће у кућу вијерних", пише један пастир, а други: „Једне морамо загријевати као брижна кокош нејачад своју крилима; над другима облијетати као смиони орао над орлићи кад их учи слободном полету к небу". А и овога пута ставља се свештенству на срце вођење „пастирскога дневника", јер о пастирским иосјетама треба водити биљешке, с ким је и о чему разговор вођен, са каковим резултатом, а такове биљешке могу бити од користи у даљем практичком пастирском раду и психолошком пресуђивању оних, које посјећујемо. Из сједнице прав. срн. еиарх. конзисторије, у Пакрацу, 23. августа (5. сегхтемора 1906. држане. Подпредсједник: Саво Стојаковић окр. иротопрезвитер и парох пакрачки.