Српски сион

В р . б2.

СРПСКИ

СИОН

<Ј*р. 611,

к.ал Кочуба и Петр Ванк солгабиро, ово су нашег исповједанија, и велики као што чуем уиијатов ненријатели, потом велики Нотарош 1Је§а1е Тев1лтошит и вел. фишкал. От стране нашег клера, Рац и Жуљањи проФесор с вилагошким протом; унијатски попови: Ердели, Добра, брат или нећак овдашњег Добре и њеки Рац Дрцутациа је у суботу изишла, а наши свјашченици јошт у нетак на вече отишли су у Галгпу, добивши наставление, јер сам ја Њиове Ексцеленцие писмо у том призрјенију Г. Епископу пиеано, онај исти дан, кои је сјемо приспјело, то јест у среду ШгаФеталитер посло. — Писмо мени ово јавившее јест от суботе пре полдне, и вели: от данашњега дана зависиће битие наше цркве у Галши. Далше пише ми се, да зло то, на нодобие куге по многим разсјејано јесг мјестима, и сваког магновенија иечалние и печалние проносу се вјести. Прота Тот — варадоки у то исто време дао релацвју, да се село Жулишче, с парохом кои је и намјестник купно, пи смепо декларирало, да ће унију примити. Бе§а1е ТезИтошит, кое ]е у мјесту, на ову декларацију, одма нашу затвори и занечати церкву, оставшим у вјери своеј 30 до&ом, и второму пароху. У другом пак селу сосједном Говеждиа 5 домова со нарохом нримјеру Жулинцев посљедовали су. Г. Епискон тако је тронут, да је у опасности здравие изгубити, сви су опечаљени, видећи церкве наше предстојашчу пронаст. У Жилишчу комитат ние хотео депутацију изслати, ибо Епископ унијатску такову иекао је само у Галшу. Новјејше извјестие Тот-варадског проте јест, да се и онај втори парох у Жулици из страха да не изгуби парохију, записао у унију. Оба та свјашченика позвао је Г. Епископ у Арад, но сумња се, да ће ду позиванију јего иовиновати се. Влашки корифеи арадски виду се у сему церкве наше волненију задоволствие, побједу и довлегворение имјети. 0 свему овому Г. Епископ писајући ма за консисториум, на кои он доћи не може, буне ради сушче тамо, с тјем из вјестити ме милостиво дао јест, да ја ово вашему Благородију сообшчим, кое и тво-

рим, и милостивој благонаклоности вручен, с вејаким високопочитанием остаем Благородија вашего В Темишварје 9. Априлиа 1834. благодарњејши и покорњејши Самуил Маширевич с. р. Већ сам био запечатио нисмо, и дође ми солгазиро Паахази говорећи, да је Галша нримила ункју кромје 40 домова, и да су ови оставши најбоље газде, кои су церков зидали, плачевпо гледали предание цркве свое унијатом. Господине бједно је стање цркве наше овде, неће бити добро, ако се препона какова унијатом не мете, да с лажом веру (воју не распрострањају. Сад су отишли да приме и Жулицу. * * * Н ^ Ј г 1 V Марко Лазаревић о коме је говор нанред, био је код митроиолита Стратимировића, тако моћан и силан, да се сваки онај, који је што хтео постићи код митронолита, морао обратити прво Марку и задобити његово благовољење. А он свога благовољења није „бадава" давао. Како се о његовом упливу мислило н. нр. 1882. види се из овог нисма, ког је писао нашем ону Васи његов школски друг и редак нријатељ све до омрти сзоје Јаша Живановић, потоњи главни секретар српског Савета у Београду. Пре тога навешћемо новод овом нисму. Наш је отац био 1831/32. протин капелан у Митрокици. Кад се упразнила једна парохија у Митровици, постане наш отац администратор исте. Како је наш отац за време колере у Мигровици био тако куражан, да су сви мифова^ки понови и прота утекли, а он сам остао, те је без икаквог страха обављао и по вароши и у шпитаљу нарохијске дужности, а уз то био и изврстан иевац и весељак; то су га Мигровчани јако заволели и настајали да он постане њихов парох, што се пак није дало иостићи. А зашто, не заамо. Можда се није хтело ил није могло дати оно, што је тре-