Српски сион

С* р . 650.

СРПСКМ оион

Б?. 24.

а на жао осталог православног света, којем тобож требамо, према чланку „Заставе" а свакако од исгог удовца свештеника, са нашим познатим слободоумљем да предњачимо. Жалосно предњачење, у ствари право назадњачење у мрак јереси. Заиста жалосна појава! Чланкописац „Заставин", који каи да не признаје да у православној цркви, црква гумачи св. Писмо а не појединац као код протестаната, овако мудрује: „у св Писму се вели, да свештеник треба да је сато једне жене муж, по шо пезначи, да се не сме двапут женити, него значи да у један и исти мах не сме да је муж више жена". И ако имаде растумачено то место самим ваеељенским сабором баш у гореспоменутим канонима, ипак смело истиче своје тумачење над црквеним и не номишљајући зар, да ће се одмах наћи не један лаик па рећи: у св. Писму забрањено је само свештеницима да имаду истодобно вмие жена, а нами вернима није, зато хајд да нанравимо молбу на св. синод, да нам дозволи многоженство, т. ј. да у исти мах можемо имати ваше венчаних жена, та то је и код наше браће мухамеданаца, а брат је мио на ма које вере био, зато треба у интересу српства, да нравимо православну пропаганду баш са многоженством међу нашом браћом мухамеданцима, како би и они временом могли доћи на наш сабор у Карловце. Заиста жалосне појаве! Упитна грешна молба не спада ни пред наш нар. црквени сабор, ни пред наш св. синод, она би могла бити адресирана само на васељенски сабор. Па би ли васељенски сабор исту молбу по молиоце повољно могао решити? Одговор је само један и то, да је не би по молиоце повољно могао решити, јер би утерао у лаж решења претходних васељенских сабора, те би морало отпасти православно учење о богодухновености васељенских сабора. Јесу ли на то иомишљали наши свештеници удовци и сви они неудовпи, који их мисле са молбом потпомоћи?! 0 блажене сени покојних попадија, ути-

чите на ваше вами „до гроба њиховог" верне удовце, да кад већ не могу без жена бити, да се закалуђере, те да бар свештеничка сирочад остану у нашој цркви поштеђена од познате т^пле љубави маћеха. Калзфр Еалимах. / ^ 0 освећењу цркве модошке. Прошло је 2 године, од како је црква модошка затворена, те се у њој пресгала богослужења свршавати. За то вреле читава је година требала, док се чланови црквене опћине сложише, да сво.ју цркву иодуже, преоираве и украсе и за тин је још једиа година прошла, док се ноеао тај као што треба и лепо израдио. Нема сумње, да заслуга око тога припада свесној црквеној опћини модошкој, која је том послу велике жртве принела, а мора се признати, да је у томе велике заслуге стекла и м УДР а управа епархије темишварске, која је видећи неслогу код чланова те опћине, најпосле истој наложила, да своју цркву онако оправи, као што је и учињено и наредила, да се рад око сликања икона, као строго уметнички посао, повери правом уметнику, а никако, да се путем дражбе изда. У великој неслози, која је онда у црквеној опћини владала, тај је налог толико потреб?.н био, да су га сви чланови једва дочекали и одмах усвојили, па је и рад око цркве на скоро за тим отночет и благодарећи особито оном делу налога, који се икона тицао, тако изведен, да се њиме и црквена опћина и висока управа епархије темишварске п носити може. У таковим околностима природно је, да су свршени послови око преоправке те цркве испунили с великом радошћу и задовољством и црквену опћину модошку и управу епархије темишварске, па је прва својој радости израза дала једнодушном жељом, да јој њену цркву сам Преосвећени г. Еиископ темишварски освети, а друга у особи Његова Преосвећенства г. др-а Георгија Летића ту жељу са- очинском радошћу прихватила и дан освећења за 5. (18.) новембра т. г. одредила. Преосвећени г. Епискои приспео је у Модош железничким возом из Темишвара 4. (18.) новембра, у суботу у вече, у 5У 2 часова, са својом свитом, у којој беху високоиречасни г. Исак Дошен, архимандрит бездински, високопре-