Српски сион

Б р . 24.

(ЈРПСКИ СИОН

Си». 643.

стом заветовању на што сјајнији и благотворнији живот свој у наиредак! Чули смо, Драги Моји! некоје гласове са зборова да би се некоји свештеници радо пред својим еиискон>м исиоведали. Ову ствар нрихваћам радо, и стојим на расположењу у свако доба не само сваком оном свештенику, него и верном из народа, који би терете душе своје пред архијерејем својим изнети хтео. Али да се такова пракса за правило ирогласи, држим ?а нецелисходно, пошто услед тога може лако да страда најбитнија страна исповести, а то је искреност, што се не сме допустити. Неки би пак хтели да се обавезност го дишње исповести остави на савест свакоме, када и где хоће ко да ју изврши. У том погледу, истина, мора скако признати да је вршење исповесги у првом реду ствар савести, пошго се ваљано примање ове свете тајне понајвише не да прописима изнудити нити сиољашњом влашћу надзиравати. На ипак је Дрква у својим Црквеним Заповесгима, сиољашњом влашћу својом обавезним прописала периодично годишње исповедање уз поставе, у болести и на самрти за све верне своје. Према томе је обавеза исиовести не само ствар савести, него и предмет спољашње дисциплине црквене. Сваки члан наше Цркве има се у извесна времена нсповедати, и Црква има о том надзор водити. Надзор је нак олакшан тиме, што се обављеном исповешћу сматра само она исповест, у којој је разрешење нолучено, даклем у којој је духовиик стекао уверење да се грешник искрено покајао. Па када се за све верне нрописује обавеза периодичних исповести, зар да се та иста обав«за не наложи бар једаред у години свештенику, који треба да је „светлост света и со земље"? Зар само свештенику да се пусти са свим на вољу ова најсветија обавеза, када знамо да је свештеник стројитељ светих тајана и орган благодати Духа Светога, који свагда мора у чистоти блистати ? Зар ће свештенство у народу изгубити поштовање, ако се примети да се и оно исповеда, као што неки у својим радовима споменуше? Зар вршење најсветијих дужности може понижавати некога? Или зар народ

треба да држи свештенство безгрешним ? Није ли то Фарисејство, против којега је Господ наш одлучно устајао? , . . Против тих и таких иредрасуда ваља смело устати, и баш због тога ваља исповести свештеничке као и до сада обаввати, јер ако се укорени нпр. мишљење да исповест шкоди угледу свештеникову, не ће је ни остали делови нашега народнога тела ни како вршити. Још мање стоји она тврдња једнога свештеника да вршење испове ли има сми сла счмо пред примањем светога причешћа, ге када се то не чини иред сваким иричегпћем свештениковим приликом богослужења, не мора се уопће чиниги. Ако је вођење записника зборскога тачно, и ако тврдња горња постоји, онда се тај свештеник огрегпио о учење своје цркве, и пао у заблуду некога страног учења. Но ми ие можемо да замислимо да је горња твр ■ дња у оиом смислу изречена, и вољни смо вер >вати да су ненотпуни изрази узроком оном смислу, који се горњој тврдњи ириписује. На основу свега тога резолуција к.-ског збора од 16. (29.) септ. 1906. бр. 5., којом се тражи да се укине обавеза заједничких свештеничких исоовести, не може се уважити нити од иотписанога нити од Конзисторије наше, него се очекује од свешгенсгва да ће ту установу што савесније пригрлити, на спасење своје и стада свога. Да ли нак да се исповести оделе од зборова, да ли да се врше по утврђеном „огледалу", и да ли да се после исповести служи света литургија, на којој би свештгнство примало и св. тајну евхаристије, и др. што предлаже свешт. збор а-ског протопрезвитерата од 11. (24) ! Х. 1905. бр. 6., решиће се када се донесе нова наредба о уређењу зборова и исповести свештеничких. Не могу пропустити, да овде не истакнем, да се наше свештенсгво у нрошлој годиаи одликовало у уредном посећивању зборока својих и у примању св. тијне покајања, што служи на похвалу свештенству и на радост и утеху нама. Овде се истиче и то да је лањско зборисање било доста живо и родно, у чему се нарочито одликује зрело и озбиљно збо- *