Српски сион

С тр . 670.

СРПСКИ сион

Вр. 25

устројство наше народноцрквене автономије, бити без сумње здраво и — трајно. Онда ће истом престати већ скоро укорењене трзавице, па ће настати миран развитак у автономији, а то је оно, за чим сви тежимо и треба да тежимо. Више не ћу да морим пажњу славнога сабора, него ћу завршити речима: Дај, Боже, да се у овом новом народном дому, у овој новој саборници, где ће одсада српски народноцрквени сабори саборисати, иостигне и то што пре оно, што није нама, и односно нашим саборима испало за руком за скоро 40 година дана! У то име дакле, нека је сретан, Богом благословен и успешан рад наш, који се клони на добро цркве, црквене Јерархије и народа српског, а на задовољство Његова Величанства нашега премилостивога Господара цара и краља Франц-Јосифа првог, кога Милостиви Бог, нека јоШ дуго поживи! — Живио! Карловци, 13. (26.) Децембра 1906.

МИРОН, 110 МИЛОСТИ БОЖЈОЈ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ПАКРАЧКЕ ЕПИСКОП, австријско-императорског ордена гвоз^ене круне II. степена каваљер, благочастивом и благовјерном клиру и народу богохраниме епархије евоје мир и благоелов моли од евемогућег и милоетивог Бога и Спаеа Иеуеа Хриега, а од емирености евоје шаље архипаетиреки поздрав и братеко цјеливање. На глас Анђела Божјих, да се родио у Витлејему Спаситељ, потекоше одмах у вертеп настири из поља, и нађоше у јаслама младенца Христа, а мудраци са истока пођоше за сјајном над Витлејемом звијездом, и дођоше у вертеп, да се ноклоне Христу, и да Му принесу дарове своје богате и сјајне. И пастире из поља, и мудраце са истока, вукло је у вертеи срце, пуно скромности, а са срцем и душа пуна побожности. Мјесто Анђела Божјих, објављује даном данашњим свијету, како Рождество Христово, тако и остале преко године Празнике Црква Христова, и позшза н а с, да приступамо Христу; а мјесто звијезде витлејемске, блиста на цркви, по сили спасења и од сунца сјајнији крст Христов, и опомиње нас, да се клањамо Распетоме на крсту, и да Му приносимо дарове вјере своје чисте, и наде своје тврде, и љубави живе и нелицемјерне. А шта и како ми, на позиве те и опомене одговарамо? Да ли се журимо Христу, као што се пожурише иастири витлејемски, да ли се клањамо Христу, као што се поклонише мудраци источни, и да ли Га даривамо као што Га дариваше они, богато и сјајно?