Српски сион

С тр . 2.

СРПСЕИ СМОВ

В р. 1.

ГТа, како да разјаснимо љубазни моји, тај грдни преокрет у срцима нашпм, у души и у свем бићу нашем; отвуда толика радост наша, а из тих ријечи тога Божикњега поздрава нашег ? Љубазни моји ! Рождество Исус Христово највећи је догађчј у повнјести свијета. Њиме се завршује конац старога, древнога свијета, а почиње ново доба, нов живот и вијек. Треба се само сјетити. како је било у свијету прије Хрлста, па да се схвати големи значај тога дога^аја витлејемскога. Потање износити и разлагати живот старога човјека до Христа, овом приликом, није ни згодно ни потребно, кад с правом предпостављам, да је сваки вриједни свештеник учитељ у разним проповиједима својим толико пута изнио већ пред духовне очи вијернога стада Божјега, потпуну слику јаднога и биједнога предхришћанскога човјештва. С тога ћу, љуба.зни моји тек да потсјетим само, како је први човјек, тај најдрагоцјенији створ Божји, кад му је најбоље било, непослушношћу својом увриједио Створитеља свога. Добивши од Бога уз раз\ ? м и слободу воље, дигао се био човјек против Бога и свете ЕБегове воље у тежњи, да буде и он као Бог, да буде раван Створитељу свом. А пошљедице ? Знадете их сви! Бистри онај разум, којим је сазнавао и познавао човјек правога и истинитога Бога, утону у мрак заблуда и изгуби првобитну снагу правилнога познавања највишега Бића; слобода оне невине и непорочне воље, којсм је Адам дисао и кретао се у рају Вожјем, претвори се у роиство тешко страстнма пала човјека, који, изагнан из раја Божјега, изгуби нетљеније и паде у сјену смртну, јер су „свроци гр г сха — гл<{ртг." Па ипак, и у тако палу човјеку, ннје се прекинула и пошљедна нит, која га је везала за Створитеља његова. И у помраченој души људској тињала је још, као искра под пепелом, тежња за првоузроком њеним и нека неодољива потрг-ба, да се обраћа и да се клања неком вишем и моћнијем бићу као Богу своме. Правога, истинитога Бога заборавили

бјеху људи, па мјесто ТБему, Створитељу своме почеше клањати се твари почевши од идола — кипова најодвратнијих страсти људскпх, од гадова и жавотиња свакојаких, па до звијезда небеских. Јадно и очајно стање! Но, милостив је Господ! „Њ до конца прогн4ваггсд ннже ко к'ккх кражд^тхОн ј(оцитх слирти гр'кшника, но живЈ вкии ел)8 и вх р<)з8/иа исти^к! лргити." Одма, по паду човјека и губитку раја пустио је Бог зраку милости Своје обећањем. да ће поелати грјешнику Искупитеља. Прво то своје еван^еље понављао је Господ /иного частн^к, л»ногои)врлзн'к подржавајући тако у грјешном створу свом наду на избавленије. Ну, када је слаби створ Божји на низбрдици својих заблуда утонуо био дубоко у бездан своје покварености и грјешности, и када је осјећајући своју немоћ да се сам собом избави и дигне на свјетлост праве истине и истинскога добра, у тешком н несносном в,ћ стању свом, често погледао горе на небо, очекуј\ћп помоћ с више; онда када је минуло доба старозавјетних првообраеб, а наступило доба, да се испуни Божје обећање, тада: „егда прУиде кончина л'кта, пома Богг Ок1нд О коего, раждаг(маго ® жжм,. . . да подзак«)ннк1 а нск 8 питј, да кск1нок/1енТе кеспрш/иел»х\" Са Рождеством Христовим засјала је роду људском нова свјетлост, Ок'ктх ц) Ок^кта, свјетлост, која проск^кцштх ксАкаго чмов^кка, који кроз вјеру у Исуса Христа, Сина Вожјега тражи и хоће да сазна вјечну Истину; свјетлост, која кроз љубав небеску, показује пут, којим се долази до правилнога поштовања Бога јединога и да спознаје, да смо сви ми браћа међу собом, јер нам је један Отац и Бог на небу; свјетлост, коЈа кроз наду хришћанску води к извору живота вјечнога, блаженога, к животу самом. (1и>анг, 14, 6). Па кад ми, љубазни моји видимо и знамо, да је Рождество Христово те и такове високе, благодатне дарове донијети нам благоизволило; када знамо из повијести свијета, да се тој Рождества Христова свјетлости поклонио и силни