Српски сион

Бг. 5

СРПСКИ сжон

С тр 71.

у којима се упада било у делокруг државе, било у делокруг друге које автономне области, која стоји изван наше автономије. У оном делу споменуте саборске одлуке, која је донесееа на предлог Дра Мушицкога, као допуна предлогу ревизионога одбора, постоји то упадање, пошто нар. цркв. сабор нема права да пресуђује о том, да ли је патријарх код руковаља са еписк. добрима учинио ,,злонамеран" чин или није, нити има права да пресуђује о том да ли је „за мир у црква и автономији'', као и „за углед и достојанство" митрополитапатријарха потребно уклањање данашшега патријарха са свога положаја, од којих права прво припада државним, а друго највишим црквеним судовима, дакле факторима, који стоје не само изван сабора, него и изван автономије. Али, осим тога, сабор не само да је ненадлежно приграбио себи власт да у место највишега црквенога суда дисциплинарно суди поглавици цркве своје, па још на темељу наводних злонамерних учина, које надлежни државни судови нису још утврдили : него је чак позвао (и ако индиректно) патријарха „да напусти престо, који јошданас заузима", што ни црквени суд не би смео учинити, пошто црквено казнено право не признаје као кавну за свештене особе принуду на својевољно напуштање црквених звања и достојанстава, сматрајући таково напуштање за канонично забрањено и кажњиво, те је тако и тиме сабор ненадлежно зашао у право реформисања црквенога казненога права стварајућу практику, противну учењу и прописима Цркве наше. Према свему томе јасно је да је допуна Дра Мушицкога ненадлежно, уз повреду права државних и јерархијеких. прихваћена, и да мора бити уништена. Исто тако јасно је и то да је Њ. Св. патријарх против такове абузивне одлуке саборске имао, као интересована странка, не само право да потражи путем угарске владе заштиту врх. државнога надзора од Круне, него је била и његова најсветија дужност, да, као предстојник јерархије, одбије такав упад у

јерархијска права и такав опасан прецеденс у нашој цркви. У потврду свега тога навешћемо само толико, да је и сам Др. Светозар МилетиЛ, који је био највећи поборник нар. цркв. автономије, и који је у интересу автономије најревносније тежио да се сузе границе врх. надзора — ипак признавао том надзору право спречавања прекорачења делокруга, који би се догодио у автономији, у чланку „Значај и ј замашај врховнога надзорнога прака државнога", штампаном у бр. 110. „Заставе" од 1874. г., за који се сигурно може рећи да га је писао Др. Милетић, стоји у 3. аНп. 2. ступца ово: „Ова (т. ј. државна власт) према тим друштвеним организмима (т. ј. вероисповестима и задругама, корпорацијама са разним смеровима умнога, моралнога и материјалнога живота,) нема позитивне, било законодавне, или извршне власти, нема права прописивати законе састава, обстанка и развитка њенога, органе им постављати или командовати, него је право државне власти према тим организмима, њеним органима и пословима тако рећи негативне природе, где држава само чува да исти не пређу међу свога делокруга према политичним или другим друштвеним организмима,. „...и по томе ограничава се извршна државна власт (према тима организмима) на врховни надзор т. ј. на ограничавање тих организма на њин делокруг." А да је Дру Милетићу са свим било јасно, да автономија не сме упадати ни у права синода, односно јерархије, која та права ужива неодвисно од нар. црквене автономпје, и која је у вршењу својих права такође слободна, независна и автономна као и н. цркв. автономија; осим тога, да је Др. Милетић оправданом сматрао ингеренцију државнога врх. надзора у случају повреде јерархијских права од автономије, види се из говора његова, изговоренога на сабору 1870. у"специјалној дебати о Саб. Устројству, где је устао против тога да у Устројство уђе огра-