Српски сион

Стр, 94.

СРПСКИ

сион

Бр. 6

Зато држим, да ове Ваше ријечи немају тамо никакова мјеста, јер и не стоје ни у каквој (узрочној) вези са приповиједањем Вашим пред тим. Јер, ако можда и има српских младих свештеника, који се ноносе са својим преднаукама, то та околност не значи још никако, да су ори криви, што у нашем народу постоји онаково лажно вјеровање. Загато би из тога они били криви Иговијех ријечи : „Није крив онај, који чини гријех, него онај, који чини мрак"? Као да млади свештеници (премда се и Ви колико знам не бројите у старе) носе на себи одговорност ради мрачне вјере у народу пашем? Никако, већ напротив, но мом немјеродавном суђељу држим, да би се та осуда могла можда прије примијенити на наше старије, постарије свештенике — кад се и код тога не би морале узимати у обзир разне прилике у којима се је наш народ од искони налазио —, јер су старији свештеници прије имали прилике дужноети учити народ правој и истинитој вјери у Бога, па не би млади свештеници морали према томе започети свој рад, а да ни не постоји додуше жалостан Факт мрачног вјеровања, као што сте извољели у кал. Србобрану написати. Држим да ми не ћете замјерити, ако — као млади српски свештеник — опет кажем, да Вас у овом не разумијем никако! Можда сте у календару хтјели потаћи на религијозни рад младе срнске свештенике ? Шта ли? Свакако би требало ово разјаснити. Јер је велика разлика, одговорност и зло бити свештеник мрака и бити светтеник свјетла т. ј. праве и истините Христове науке. Колико се ја могу служити логиком, изгледа, да су млади српски свештеници, свештеници мрака, по Вашем. Па је ли тако ? Уз поздрав и штовање јесам Ваш у Христу брат Никола Трбојевић сист. капелан дрежнички.

Ч и т у љ а. 22. Окт. и. г. сахрањен је кукурузарски парох Никола Зец у горњокарловачкој епархији у својој 59. години, на чијем је погребу било 12 свештеника, а са братом Николом опростио се про то костајнички Стево Матијевић. У манастиру Гомирју умро је 17. Окт. п, г. у својој 1б. години јеромонах Дамаскин Проданови%, послуживши верно Богу и народу пуних 45 година. Отац Дамаскин обудовивши као богослов,

ступи у калуђере, те је много година администрирао парохије у Срп. Моравицама, Пониквама, Јасенку, Туку, Јасеници, Мариндолу и још неким парохијама. Пре 3 године изабра га братство за игумана, но због старости и слабоств и порушена здравља не могаше бити произведен. На погребу оца Дамаскина, и ако је био злочестан дан, скупило се врло много народа из околине, да га отпрате до вечне куће. Чинодјејствовали су пароси: дубровачки Јово Вукелић, огулински Милутин Вукелић, српско моравички ВдадаДујић, са братством манастира Гомирја, игуманом МитроФаном, о. Методијем и о. Исаком адм. у Мариндолу. На гробу се опростио са покојником парох огулински. 19. Нов. п. г. умро је у 86. год. у Темишвару у Мехали умировљени иарох Константин Хаџи, на чијем је погребу присуствовао са месним и дворским свештенством и високопреосвећени Г. Енископ др. Георгије Летић. Покојник је рођен год. 1820. у Мехали, као син угледне старе грчке трговачке породице. Гимназију је изучио у Темишвару, философију (тада седми и осми разред гимназијски) у Великом Вараду, а право (цео курс) у Дебрецину, где год. 1842. положи и тадањи правнички закључни испит, стекавши тиме оспособљење за С УД И ЈУЈ но не хтеде се инак одати струци судачкој ил адвокатској, него након свих тих претходних студија из Дебрецина, оде у богословију у Вршац, коју и изучи год, 1845. с одличним успехом. Као млад човек с тако темељном квалиФИкацијом, свратио беше на себе пажњу црквених људи од положаја, па најзад, нарочито на жељу тадањега епископа вршачког Стевана Поповића, науми да ступи у монашки чин. У ту га сврху пошље владика у манастир Војловицу на искушење. Но жеља га вукла да као мирски свештеник служи светом олтару у ономе крају, из кога је и поникао. С тога он без даљега оклевања наиушта манастир, ожени се и иостане ђаконом при саборној цркви у Темишвару и подбележником епархијске конзисторије за енископа Пантелејмона Живковића. У тој га служби затекне и година 1848-ма, те када је Темишвар бомбардован, подносио је заједно са својима, разна мукогрпна искушења. Године 1850-те постане нарохом у Мехали,