Српски сион

Б р 6.

СЈРШЖМ ОМОН

Стр. 85.

епискоиа Др. Владимира пл. Репту. који се на ту вику сишао у народ. да из његових уста чује за жеље и захтеве њпхове. Но, светина се није дала тако лако стишати и, Митрополит је морао, у добро време још вратити се натраг. То исто, још само у јзчој аери поновило се прошле 1905. године, каца се против мирољубивога и наученог архипастира овог подигоше и неке руке са претњама и не баш достоЈним грдњама и виком. Положај бук. Митрополита дакле, поред свег сјаја и углрда, колико је пун одговорности прека ваади, толико је озбиљан и гежак у самој диецези, међу самим православним вернима његове црквене управе. Али, што се из овог рутенског питања не изроди каква гора ствар, која би могла повући не мало озбиљне и опасне конзеквенције, једино се, ја мислим, има захвалити мирољубивости, лојалном држању и особито вештој дипломатској окретности данашљег Мигрсполита, Њ. Всп. Др. Владимира Реиге, тог човека од светког образовања и високе науке и опће човечанске, еванђеоске љубави према свом ближњем, који својом гвозденом руком чини све, да та борба не избије још оштрије на површину, како не би православна црква у Буковвни, доспела због тога у опасан и критички иоложај. (Свршиће ее.)

Реч две о црквеном појању у сеоеким црквама. Јован Ж. Бута. Данас се много говори и пише о томе, како је у народу нашем опала, ослабила вера, како се наш народ веома слабо одушевљава за своје православље, како је — другим речма овладао данас потпуно религијозни индиферентизам. Да је народ наш заиста охладнео према св. вери и да у његовим грудима не пламти више жар љубави према св. православљу као некада, то је истина која се побити не да. Довољно је само недељом и празницима завирити у наше сеоске храмове, па ће мо се уверити о тој жалосној истини. Неколико људи и неколико жена — то је све. И они који долазе у храм, стоје у њему као какве

мртве штатуе. „Дошао у храм — вели Јован Кронштадски — погледао у иконе, разгледао по цркви људе или пре њихову ношњу, прекрстио се као на неку дату заповест — и дошао кући па каже: помолио сам се Богу; ма да се Богу није молио".* Ове се речи дају згодно применути и на наше прилике. И још је код нас и црње и горе. Та наш српски народ заиста није побожан. Они који су писали о узроцима опале побожности у нароцу нашем као и у узроцима отпадања од вере у нас, дошли су до резултата да велики део кривице у томе носи и српско свештенство на души својој. Има ли истине у тврдњи тој или нема, остављамо сад то на страну. Хоћемо данас да проговоримо о нашем црквеном појању у сеоским црквама, те да видимо није ли можда и оно — онако, какво је данас у сеоској цркви — једно од јачих узрока равнодушности народне према св. богослужењима ег§о према св. цркви. И пре него што неколико речи о томе прозборим, хоћу да поновим оно што је већ утврђено у свим културним народима, да песма у опште а црквена понаособ — нарочито црквена песма у нас — диже човека и душу његову до највиших висина, даје му полета за размишљање о духовном животу човека, као и о сврси живота тог, снажи естетско чувство човечје, ствара ред, учвршћује заједницу и најзад кадра је песма та и најокорелију душу — болесну душу да помири с Богом и да ју извида. Песма црквена — другим речма — је заиста једно дивно срество, да човека — заједницу — народ привуче Богу и Његовом дому. Когод је чуо нашу црквену песму, сваки јој се задивио, поклонио. Божанствена, дирљива и меланхолична арија песме »Со свјатими упокој« — задивила је покојну краљицу енглеску Викторију у толикој мери, да је и песму и арију увела у обред енглеске цркве. Блаженопочившој краљици Јелисавети, коснуо се * Види: Јован Кронштадски: Одломци модитава „Српски Сион" 8а годину 1901, (превод).