Српски сион

Бр. 6.

ОРПСКИ сион

Стр. 87.

Према томе, без обзира на слабу дотацију у учитељској служби, а с обзиром на награду за засебну дужност појања, — имала би свака цркв. општина право да захтева правилно појање у цркви и да засведочи тачно вршење дужности у обучавању школске младежи у појању. Али како рекосмо и напред утврдисмо, црквено појање је данас на селима — са изузецима — испод сваке критике. Не ћемо овде да дајемо ником савета, али учитељ би морао бити религијозан, а ту своју релегијозност најлепше би могао манифестирати у мару и љубави према цркв. песми, и у тачном и савесном обучавању школске младежи у цркв. појању. А овако — да нас Бог сачува! \У

Живело данашње новинаретво! Д. Р. Не од данас, него се одавно вели, да је штампа седма сила на свету. Ако је код иког народа она то, то је она код великог дела нашег народа ваистину велика сила, и то код оног, који се назива по крштењу Крунослављевом радикалским народом, а ком је орган Јаковљева „Застава". Тај део нашег народа, и то како маса народа — прост свет — тако исто и интелигенција верује у оно, што Јаков и братија му напишу у „Застави" за светињу, и ту нема разлога, да их човек може разуверити, па ма какве им доказе наводио да црно не може бити бело, а бело црно. Кад једном Јаков направи од белог црно, онда је и њима то црно. Каква је данас „Застава", и шша се и како се пише у њој за радикалски свет; то је бар познато добро онима који је читају, и читано сравне са „збившим се и . 0 томе не ћемо да трошимо речи, него ћемо да изнесемо пред читаоце, каквом се духовном новинарском храном храни наш народ у Србији, а мађарски у Угарској. Од силних дневних листова, што

излазе у Београду, излази и „Правда" лист напредњака. У 25. бр. у уводном чланку „ Исто• рија иашријарха БранковиЛа и , написао је неименовани веселник и ово: Ти људи, које су водили Светозар Милетић и Ђорђе Бранковић, предпоставили су архиепископу Маширевићу, влашког епископа Ивачковића (Маширевић -ј- 1870., а Ивачковић биран 1874.)". „Када умре Анђелић, радикална странка, имала је свога кандидата за патријарха у лицу Георгија Бранковића(!!). Противкандидати будимски епископ Стојковић и поштени (!!) бачки епископ Василијан Петровић нису могли ни помислити на какав успех, јер нису имали чиме да поткупе хрв. бана грофа Куена Хедерварију и краљ. комесара за сабор од 1891. (?!) барона Федора Николића, који су на највишем месту требали да издејствују санкцију за тај избор". „У Вел. Бечкереку умро је на сумњив начин (!!) др. Милан Димитријевић, бивши професор карловачке гимназије, а у близини једног манастира у Срему утопио се на необјашњен начин (!!) архимандрит (?!) Лемајић у барици, његова је смрт у своје време дала повода различним причама. У Н. Саду живи и данас др. Јован Грујић, кога је политичка борба (!!) са патријархом Бранковићем довела до материјалне пропасти". „Када је патријарх видео себе потиштена од радикала, он је савио грбачу, узео чанак испред уста шефу људи око ..Браника" Миши Политу, и додао га Ђорђу Красојевићу и Миши Михајловићу, тадашњим првацима радикалне странке". „Патријарх Бранковић оптужен је, да је учествовао са Мишом Политом, Пајом Јанковићем и другим новосадским патријотама у неморалној продаји каје ман. Беочина, која је каја продана за циглих 200.000 Фор .(Н), међутим њена је вредност износила тада преко пет милиона". „Када је патријарх Бранковић почео погињати се под тешким оптужбама, он је да би колико толико паралисао њин