Српски сион

Б?. 9.

српекм смон

С тр . 133.

зији трују, видећи шта и неки проФееори раде и како се ионашају. С тога упозоријемо г. Миљушевића и братију му, да ирочитају мњење пресветлог г. иодбана др. Владимира Николића о ау тономвим и земаљским чиновницима и њиховом држању и дужностима, што се све може и мора односити и на проФесоре наших средњих завода, а у првом реду кардовачке гимназије. Мњење његово изречено у сабору о томе гласи: „— — Хоћу да се осврнем на положај аутономног чиновништва. Постојећи закони дају чиновницима и јавним званичницима једнако највише политичко право, активно изборно право за сабор. У вршењу тога права они су слободни, па како га врше, не може бити другог судије до њихове савести. Закон, како рекох, даје им то право као грађанима, као члановима политичког народа. Баш зато какогод на вршење тих права не сме утецати званични положај, тако не сме ни та права утецати на вршење чиновничких овлаштења и дужности. Чиновник, дотично јавни званичник, посветивши свој живот јавној служби, позван је вршити законе и наредбе, те унапређивати опће интересе народа. У вршењу своје службе он је напросто орган државе. Према тому бива јасно, да у вршењу службе нема места за истицање ни за провађање субјективних политичких назора, па који чиновник противно ради, греши против званичној дужности. Одатле следи и то, да чиновник има не само вршити законе и налоге својих поглавара, свагда исказати посвећеним законима дужну пошту, него и сваком је дужан једнаком мером мерити. Нема двојбе, да је јавни званичник везан у свом владању и на положену присегу и на обзире прописане дисциплине, па зато његово владање има бити вазда, коли у служби, толи и ван службе, долично. Стога активно судјеловање јавних званичника у страначкој борби има својих граница. Зато се не може трпети владање, које је агитаторно и демонстративно, припадао он ма којој странци; све ми се чини, да се сада нека утакмица, где ће бити више званичнмка као страначких организатора. Влада полази са неоспориве чињенице, да у ниједној модерној слободној земљи нису чиновници признати иолитички одлучуЈућим Фактором. То је и у реду, јер репрезентативни парламентарни сустав, то собом ни не доноси. Чиновник не може давати правац политици народној. Политици има давати правац народ, а не чиновник,

који је готово увек орган народа. Зато има своје право. Али нема демонстрирати и агитирати. Нека се сваки замисли у ту науку, пак ће га таково размишљање довести до тога и упутити о његовом редовном чедном политичком позиву и одвратити од других скрајности: прво, да се сада и уопће не потискује у прве редове политичари и етраначки организатора, а с друге стране, да се не понизује до проста кортеша. Дакако, да људи без пространије културе или ради помањкања нужног такта тешко погађају прави пут, те се ио готово данас обичавају они истицати, о којим пре или нисмо чули, или ако се чуло, то истицање није било таково, да би се могло похвалити. Високи саборе! Чиновник или јавни званичник репрезентира, представља или приказује двоструки аукторитет: и то према свом звању, значају и грађанским врлинама свој лични аукто^ ритет у једну руку, а с друге стране репрезентира онај аукторитет, којега је носиоц, који му је дала власт; и с овим аукторитетом несме се он истицати, јер може доћи у сукоб са својом дужности, јер му није зато дан тај аукторитет, да га израбљује у служби својих посебних страначких смерова. Високи саборе! Само чиновништво, које крај чувања својих права знаде такође испуњавати своје дужности, које му његов положај намиче, само таково може послужити свом задатку, само таково нека рачуна на пажњу владе". Па кад је пресветли нодбан г. Николић овако отворено и јавно у сабору ре» као, како треба да се понаша један зе> маљски чиновник, који не служи онако за углзд потчињеном му слободном народу, као што служи једаа проФесор својим ђацима; онда је крајње време да и патронат карловачке гимназије — сетивши се своје дужности — каже своју и стане па пут прекомерном мешању проФесора у политику, без обзира на страпке. Ми нисмо против тога, да сваки иро= Фесор по свом уму и схваћању припада овој или оној странци, ал смо противни томе, и то не из личних обзира, него из начела, да проФесори јавно терају политику и да се истичу за присталице ове или оне странке, а особито смо противни томе, да и ђаке увлаче у партијске борбе, као што је на жалост рађено приликом избора посланика у Карловцима и за црквени и земаљски сабор, о чему би се дало много што шта рећи. Гимназисте нису деца, те кад се једном отрују још у гимназији страначком