Српски сион

С тр . 134.

ОРПСКМ СШОН

БР. 9.

мржњом, можемо себи преставиги, какви ће тек бити странчари, кад стуие у јавност! Држимо, да ће нам сваки поштен Ср* бин, а особито родитељи који имаЈу децу у карловачкој гимназији дати за право што овај апел учинисм > на меродавне, и ми се ограђујемо, ако би се ко нашао, те овај наш апел сматрао за денунцијацију. Ми нисмо били, нити ћемо бити денунцијанти, ал смо били, и бићемо увек нротив тога, да се за љубав по.јединих десператних ексистенција, ма на ком јавном пољу наноси народу и народном послу штета, па смо противни и томе, да се за љубав личне користи, амбицијв и сујете увлачи партизанство међу нашу гимназијску омладину. Рекосмо и спасосмо душу своју, а на меродавнима је, да рекну и они своју!

Животопие преподобног о. нашега Никодима оевећенога. Превод Георгија Летића. (Свршетак.) После више година подигне један од Васараба, који ужаваше ово место у наследство, манастир св. Параскеви, пошто је дознао да је ту боравио св. Никодим. Овај манастир обновио је доцније Матеј Васараба, унук споменутог бојара и обдарио га је имањем — као што се види из његове повеље од год. 1650. Овај манастир назван је манастиром ушћа реке Мотру. Светитељ је дуго ишао уз реку Жиу док није дошао, до друге реке, која се зове Тисмена, У околини беше место Грошани и онде у једној кући, гди је преноћио, дозна да се у близини налази место Пишетор, које је одређено за његов манастир, те замоли дечка из те породице да га одведе на то место. За тим му се јави откривење, да се врати натраг у Водицу, јер је братија јако ожалошћена и збуњена не знајући шта да ради, те да их поучи. Светитељ прво преда дечка натраг породици, јер овај не хтеде од њега да се раставља и врати се у Водицу, онда уте-

ши и поучи братију, постави споменутог Агатона за игумана, изљуби се с њима и благослови их и врати се натраг на место Пишетор. После кратког времена сакупи се око њега силна братија и он науми да одмах зида манастир; тада је владао и с ове стране Олта Рад Негру, који владаше с оне стране Олта у 12 округа; к њему оде Никодим с неколико монаха у трговиште Ар^еш и Рад радо приетане да зида манастир, али како беше стар, умре оставивши манаетир недовршен. Но син његов Дан сврши га и год. 1386. 3 октобра, као што се види из повеље његове, коју је дао манастиру (Повеља је штампана у Венелину). Ове повеље манастиру Водици. и Тисмену потврдио је и брат Данов велики Мирча и додао још много имање — као што се види из његове повеље од 17. јуна 1387.; исто тако и син Данов Дан 3. августа 1424. и Влад и син Мирчин 1439. као и други господари по том синови, унуци, праунуци поменутих господара. Али ови манастири сагра^ени су и помоћу кнеза Лазара. Овај не само да је исте помагао новцем, него им је даровао и имања у Србији — као што показује повеља Стевана деспота, који постаде господарем Србије год. 1396. Садржај ове хрисоауље је овај: Када се Господ смиловао на наш народ и подигао ме на висок престо, то сам се нашао побу^ен и ја да дадем сваком манастиру оно, што му припада, Ме|у ове манастире спадају и они из Румуније, који су подигнути и помоћу блаженог оца мог, на име богородични манастир Тисмене и Вел. Антонија манастир Водице, стога и њихова добра, која су под мојом влашћу, која пређоше у заборав, даривам истим манастирима. При крају повеље стоји још и ево: Све ово наређујем да нико не сме мењати ни за живота кир попа Никодима, као ни после смрти његове за цело време моје владавине, а после моје владавине молим моје наследнике да ово одрже и да не наваљују грех на себе. Ове је повеље потврдио Жигмунд цар римски и краљ угарски. Једна је