Српски сион

В р . 9.

СРПСКМ сжон

С тр . 185.

повеља од године 1420. а друга од године 1429. (?); [Жигмунд од год. 13871427. — Летић.] у првој заповеда, да се нико не противи његовој заповести у погледу манастира попа Никодима — Тисмене — где се слави Успеније Вогородице. Садржај друге повеље је овај: Да се нико не противи манастирима попа Агатона, на име св. Антонију у Водици и богородичном у Тисмени, . Нека њихова остану и села у Орбији, која им је поклонио кнез Љзар, отац Стевана деспота, све нека им буде просто до века. На крају спомиње и где су издане хрисовуље — прва издана у Тисмени, а друга у Пожуну. Ове повеље потврђује и Хуњади, војвода ердељски 1444. Ове повеље сам исписо за то, да се зна кад и под којчм владаоцима је живео светитељ и који господари подигоше ове манастире. За тим се описује долазак Жигмундов у Тисмену к Никодиму да му излечи кћер од злих духова. Никодим је исту чудом излечио. Ту је светитељ починио још нека чуда по искушењу Жигмундову, као и оно чудо да је седио на сред ватре (Ч. Мијатовић: Летопис). За тим се спомиње да је због тога Жигмунд примио праву веру, крстио се и добио, као што неки писцу рекоше име Матијаш, ма да у свима повељама стоји име Жигмунд. Али на једној сребрној скрињи, где стоји прст светитељев, насликан је лик његов у сребру са свима чудима његова живота. Над главом Жигмунда стоји на једној таквој сличици име цар Матијаш. Ова скрињица начињена је трошком јеро^ак. Никодима 1601. г. Мефу тим налази се у ман. Козји повеља од Матијаша краља угарског од г. 1473. дакле много доцније после смрти Ни.содимове. После одласка Жигмундова постави за игумана оба манастира Агатона (види повељу Мирче сина Рада Негра), и престави се 26. декемврија. Затим се спомињу његова монашка правила. После много година хтеде један владалац тог краја, чувши за чудотворну моћ светитељевих моштију, да их пренесе у Букреш. Но светитељ одврати га

од тога неким чудом. Неки веле, да тај владалац беше један од Васараба (1473. г.), син оснивача колена Васараба (од г. 1433.) Овај први Васараба беше син Дана II. (г. 1424.), који опет беше син Дана I. (1386.), сина Рада Негру. Овај је основао твр^аву Вукреш, наиме стари двор владаочев и оданде је владао. Да се овај стари двор називао тврђавом, види се из једне његове кризовуље, у којој стоји да је град Вукреш дарован Тисмени. У том јави се св. Никодим једном калуђеру а за тим и игуману, и рекне им да сакрију мошти и само један прст његов да оставе за целивање. Тако ови и учине. Кажипрст са деснице, миро са св. моштију мету у један кондир од коситера; од осталих ствари беше још један оловни крст, који носаше на прсима и одора с којом је прошао кроз огањ, као и еванђеље писано руком словенски врло лепо с великим писменима са златним и већим почетним писменима на белом пергаменту где на крају стоји написано: ОиЈе с1гое написано попћ НиК0/И& N<5 о^грћсц ^ки зшии К& /1"кт0 ШЈСГк ТОгоза гонжл «) началА ж« бмтја числи/ио и дшт сктно и гТ (6913. 1405), и штака коју је добио од царигр. патријарха. Све се ово чуваше до год. 1788. до времена игумановања 0. Стев. Бистрицеана. За време ратова с Турци, кад га хтедоше убити, сакрије све ово у пећину и у Немачку побегне. Када се после примирја повратио, неје ових ствари у пећини више било. После две године дознало се да су нека деца чувајући козе на ове ствари наишла и видећи миро бело као млеко поједу га, а коситер отопе и направе себи ору^е. Остале ствари остале су неповређене до данас. Временом услед ратова и пустошења, заборави се где су сакривене мошти светитељеве до данас и нико за њих ништа неје знао. Опустошен манастир Тисмена почео се обнављати г. 1520. од Рада Лепог, но када овај умре, то посао 10 г. застаде, док се под сином му Мирчом не доврши 1542. као што је записано на црквеном