Српски сион

Б р . 14.

СРПСКИ СИОН

С тр . 219.

Што сте узнемирени! Д. РОд како је Јаков примио у своје „снажне" руке „Заставу", и постао диктатор какав не беше ни Милетић над радикалном странком; од тога доба није он престајао никад са нападајима на Његову Светост. И ма да Његова Светост није од арнаутске крви, као што по неки обичествују да се хвастају са својом арнаутском крвљу, ал зато баш с тога и подлегоше не баш витешки куцовлашкој крви, него од српске крви, која се даде пребити а не савити; с тога се и пе даде заплашити од нападаја у „Застави", нити на них обзирати. С радикалне му се стране у впше пути пребадивало, што не тужи „Заставу", ако не стоји оно, што се у њојзи о њему пише, коју им љубав Његова Светост не хтеде и не смеде учинити, јер то би заиста било највеће обешчашћење патријарашког престола, да се српски патријарх парничи са једним Јаковом пред мађарском поротом, у којој решавају Аврамови и Јаковљеви синови, који су данас највећи хазафијаши, што се трудк да постане и Јаков с братијом ау и из „уже" и „шире" Угарске. Ако је један кр. повереник сматрао за част, да приаа једног Јакова у посету, да се с њиме договара и саветује, а нека племенити мађарски грофови и досто.јанственици да се братиме с њиме, и с братијом му, међу којима има таквих, које назва један српски великодостојник „простим ординарним лоповима"; српски патријарх Георгије Бранковић — а како ће његови последници, то ће време показати није могао ни хтео да и с њиме има икаквих веаа и договора. И то су му сви поштени Срби признавали, и назрели у томе карактерност. А да се Његова Светост бојала нападаја Јаковљевих и братије му, и да се налазио у чему крив, ил да је био сујетан, он је хојхој могао врло лако посгићи то, да га Јаковљева „Застава" што-но реч у свих шестнаест хвали и узд::же! Да ово није проста фраза, нека се наш свет само аети, шта је „Застава" 1896 — 1899. писала о високопреосвећеном г. епискоиу вршачком Гаврилу, а од тога доба до данас па и данас, он јој је узор и светило од српског

владике, коме подобајет сести на престо Арсен-патријарха, па ма и именозањем. Ну, кац је што-но реч дошао ђаво по своје, те Јаков натоциља радикалске посланике, да донесу познати закључак 19. Јан. о. г., ког нису снели донети, јер не само да не одговара истини, него садржи у себи и клевету и увреду, Његова Светост, не саеде и спрам тога закључка бити хладнокрван и на њега не обзирати се, него поднесе земаљским судовима тужбу протнЕ свију оних посланика, који гласаше за др. Мите Мушицког предлог. И наши радикали, који годинама довикиваху Његовој Светости : „на суд!", сад кад им је испунио жељу, те им дао прилику, да и пред судом докажу оно, што су у сабору у своа«е закључку рекли, сад се извијају и свакојаке изговоре и зачкољице налазе, да само не иду нред суд. Кад сте јунаци, и кад сте уверени да имате право, што се бојите суда? Та Ви треба све да се поједини од Вас и може извући да не мора доћи пред суд, да се не користите тим правом, него да 38 као један престанете суду, и тамо заједнички да однесете или победу или осуду. То захтева српски образ и јунаштво! Доста сте Ви врећали Његову Светост и омаловажавала престо српских патријараха; доста сте Вн вређали и све оне, који се не хтедоше за Вама повести и играти ону срамну и жалосну улогу у странци, у којој не смете ни ниснути од Јакова, нити имати своје воље ни у чему, ако се она не слаже с вољом и интересом Јаковљевим, о чему би Вам могли толико и толико примера навести, а од којих ћемо Вам навести само ова два. Приликоа последњег избора фишкала Матице српске, сви Ви хтедосте једног, а Јаков другог, и сви аорадосте ау се покорити. У Вуковару на својој скупштини, хтедосте се сремски радикали оцепиги од оних из Угарске, и тиме се извући испод терора Јаковљева, а кад он заграи у дебеле жице, од којих „добри 11 предсздник одроњи нос и почеше му сузе врцати на браду, Ви се покуњисте и напустисте цимер „Народном гласнику", те га прогласисте за радикалак лист — нрапорац „Заставин". На суд господо хришћанска, на ком ће се видети: ко је клеветник и лажов, а под-