Српски сион

Б р . 14.

СРПСКИ СИОН

Стр, 215.

свуда поносила. У иоднизима, којима је наш народ настојавао да удари нове темеље својој добробити, учествује свугде и оновремени сомборски прота Ђорђе Бранковић, Он побеђује на сваком саборском избору увек једногласно, игра на сабору улогу највиднију. Тај рад не беше онда такав, да би Вас коме препоручити могао. Радилисте тада по своме најбољему уверењу и нисте се могли ни надати, да можете у цркви својој постати још што више. Али промисао Божји је хтео да заслужите поверење нашег св архијерејскога Синода, поверење Краљево и они Вас нађоше за достојна за архијереја и то је све дело Божјега промисла. Прота сомборски постаје архијереј темишварварски и он улази у своју епархију без наслона на икоју странку, само са чврстом вољом да уведе реда у свима гранама епархијских послова и показује у раду томе таки архијерејски дух, кога у њему нико није ни слутио. У раду своме не клања се епископ Георгије Бранковић ни десно ни лево, и кад је требало оно да се попуни упражњени престо митрополита-патријарха, заустављају се све очи на најмлађем епископу. Млади свештеник Ђорђе Бранковић, није извесно никад ни сањао какови га позив чека у цркви његовој — али промисао Божји је тако хтео, да се он успне и на највиши ступањ у овопределној српској православној цркви. Чим је Ваша Светост наступила свој данашњи преузвишени позив, показала је вољу да уреди своју запуштену цркву. С духом који проницава у будућност, подиже Ваша Светост све оно што је клонуло, оправљате што је извештало, развиЈате рад многостручан, у цркви нашој епохалан. Томе су сјајни сведоци: оправљени св. храмови и манастири, преустројено богословскоучилиште, нови богословски семинар, и семениште манастирских питомаца. нова зграда учитељске школе сомборске, школе у КулпинуДаљу, и Беломе Брду, српска манастирска штампарија, толики фондови и закладе, па ова дивна патријарашка палата

и нар. цркв. дом — много бројне друге Ваше милостиње и потпоре. И заиста Његова Светост патријарх Георгије постаде жив пример и углед свима: како треба цркву сво.ју љубити и за народ се свој бринути. Ми се чисто снебивамо гледајући низ ових великих и славних дела, која промисао Божји преко нашег светог патријарха Георгија међу нама изводи. Али и слава има и своју сенку, а та се зове зависш Видећи бесмртна дела и славу њима заслужену, зелена завист се поболи и роди мржњу, а ова стојезичну клсвету: да шапће, сикће, виче и урличе а све за то, да помрачи славу, да умали заслугу. Клевета поче злобно удешена, ваљати се баш као оно усов. Повероваше јој лаковерни и неуки, и клевета та изрази се 19. јануара 1907. на Сабору нашем, на срамоту наше цркве и народа. Сви ми разумемо како је морало заболети ово гадно и одератно дело заблуделих синова наше цркве Вашу Светост, јер је оно љуто заболело и све честите синове народа нашега. На хиљаде срдаца осетило је ужасни бол и ми се, баш као оно Црногорци шапатом и без позива, одабрасмо и дођосмо амо да умолимо Вашу Светост: да свладате у себи тај тешки бол, да се утешите знајући да то није израз воље и жеље свега народа, него само оне једне странке, у којој није сав наш народ, но . која мисли да ће својом безобзирном смелошћу и беспримерном дрскошћу освојити цео наш народ. Бацајући се та странка блатом на патријарашки престол, она је сама себе осрамотила и убила. Бог своје не оставља. Онај исти Божји промисао, који је Вашу Светост удостојио овога Вашега великога досгојанства и велике славе, хтео је да Вас искуша и овом бедом. Али беда је ова пролазна. Коме је много дано, од онога се много и иште! Хиљадама нас стало је данас уз Вашу Светост, и ми не ћемо скрштеним рукама гледати више ово чудо и овај покор у својој светој цркви. Уздамо се у Бога и у онога најмоћнијега заштитника наше свете цркве с