Српски сион

С тр . 216.

СРПСКИ сион

Б р . 14

тврдом вером, да они не ће допустити : да револуција слави оргије и иобеде у нашој цркви ! Ваша Светости! Народ се мења. Он је често пута као она вода, коју бура завитлава и заталаса. Али иде доба, у којем ће се наш народ освестити, када ће покајати неправду Вама нанешену. Историја наше цркве и школе забележиће многа и велика дела Ваше Светости златним словима, а жигосаће с презрењем оне, који хтедоше Вас да осрамоте. Ми Вас свиколици молимо: устрајше Воша Светости на ирестолу Се. Саве ; будите чврсти кано стена, о коју се бије и пенуши бесно море и мутни таласи. Сунце ће опет сијнути, море ће се утишати, пена ће се разићи а стена, стожер цркве наше, засијаће још већим сјајем. Истрајте Бога и народа ради, а ми се свиколици молимо једнодушно Богу своме: да још многе и многе године крепком руком држите кормило наше свете цркве! Живео свети патријарх наш Георгије! (Бурни усклици : живео!)". Када су се стишали одушевљени усклици, устаде сомборски одветник и велепоседник др. Сшеван КрониЛ, да се придружи овој здравици са неколико одушевљених речи, са којима рече од прилике ово: „Дозволите Ваша Светости и поштована господо да прозборим и ја, као Сомборац само неколико речи. Огрешио бих се о нашу савест и о оно неизмерно велико поштовање са којим се ми Сомборци односимо према Његовој Светости. Сомбор је више од 25 година дана имао срећу да гледа Његову Светост у својој средини и научио Је за то време да поштује Његову племениту душу и Његов кристални карактер. Сомбор је без разлике вере и народности, са својих 30 хиљада душа, једнодушно и одушевљено изабрао Његову Светост за свога иочасног грађаншш. И овога пута дошли смо ми Сомборци радо овамо: да у овај венац поверења, којим хиљадама честитих Срба урешава

скрушену заслужну главу свога патријарха, уплетемо и ми Сомборци један свежи стручак. И ми Сомборци кличемо Му: дај Му Боже снаге да скруши врага и свога и нашега! (Бурни усклици: тако је! Живео! Дај Боже!)". Кад је настала тишина, диже се Стеван В. ПоаовиЛ, потпредседник црквене општине Пештанске и управитељ Текелијанума па рече од прилике ово: »Ваша Светости ! Поштована Господо! Придружих се на позив овој сјајној дру жини, и дођох амо са крајње али не мртве, као што је то каже, него у истину са крајње али живе и будне страже наше св. цркве, а у сјајној престоници наше државе, да се и ја поклоним светоме патријарху Георгију, великом реФорматору наше св. цркве и славноме Меценату наших просветних установа (усклици: живео патријарх!) а у дружини, коју предводи далеко чувени и велики Србин Лазар Дунђерски. (Бурни усклици : живео Лаза Дунђерски !) Ви који сте од мене овде ученији, знаћете из историје: да се многоме носиоцу сјајне владарске круне не зна данас ни имена па ни гроба; да је многи наш расипни богаташ давно већ заборављен. Мир пепелу свачијем али репите ми: Ко помиње данас богате Чарнојевиће, Диване и Маленице? Затрло им се колено, па им се затрло и име међу нама, а они су данас прах и пепео, јер их нема нико за што да помене. ЈБуди нису велики ни сјајем владарске круне, ни обиљем светскога блага. Људи су велики са илеменише душе и са доброга срца, са иримерна живогиа и родољубива рада свога а ва оишту корист ! Таког једнога великог човека имамо ми данас и овде у нашој средини, а то је у истину велеможни господин Лазар Дунђерски! (Бурно: живео !) Нека ми опрости његова историјска велика скромност, што се усудих овде поменутп га. Али Бог нас је миловао кад нам је њега поклонио — човека доиста ретка, чиста и светла карактера, бистрог ума, неуморне снаге, племените душе, доброга срца, великога добротво-