Српски сион

Стр 271.

својетвене неозбиљне закључке, као и из случајно (1арзи8 са1агш двапут унешене изреке: „сЈЈс1ап(1а роепа сопбгтаге* 5 . Речицу ^иа (54. —14.) исиравља у ^иат, а треба ^иае. Изречву неистину вели г. критичар, кад каже, да на стр. 71. вр. 27. мога издања стоји ехЉЉе^ие место ех1ђИ:адие, јер тамо јасно стоји ово потоње, као и у бечком препису; а (71. —28.) Ј1Нђа1:адие место ППђа{;аедие — јасна је штампарска погрешка. Исто је тако неистина и то, што каже, да на стр. 56. вр. 14. стоји у мом издању агс1иер18сорогит, где би по њему требало агсМер18Соро, јер на том месту јасно стоји код мене агсћ1ер18Сормт, као и у бечком преиису, а г. критичар се. сад и сам повео за издањем г. Радонића. — Нашто овакова измишљања и неис/ине у критици — г. критичару ?! Јасни крзиз сакип бечког преиисивача штшт исправио сам са гнтјгит, јер тако треба, па је исту реч уиотребио и сам бечки преписивач у тач. 13. — 11-ог одела (стр. 65. — 1). А што је особито интересантно и карактеристично за нашег г критичара, он је сам исту ту реч, у свом препису акта Исаије Ђаковића што га овде штампа, исправио у шгтгит, ма да у бечком акту, кога имам и ја у препису, јасно стоји п1т1ит. Мени дакле замера, а сам после исправља! Чудан посао! (Узгред могу рећи, да се у том акту налази, по његову препису, још једна случајаа (?) погрешка, а то је одмах у почетку реч „1р8атше!" место „јрзате!:"). Још ћу само да споменем да г. критичар псправља штамп. погрешку или 1ар8из са1ат1 — Рга{,ге у Ега1;гет, а иревиђа одма пред тим сличну пггамп. погрешку 8иатдие место зимшдие. Класичан је управо пример, што г. Радојчић вели, да »у (бечком) рукоиису лепо стоји агс1иер18сорит (61. —13 ), а г. Г. је из издања г. Р. преписао: агс1пер18Соро, шшо не ваља«. — Ту прво није истина, да у беч. руко пиеу »сшоји леао и агс1пер18сорит, већ напротив врло јасно сшоји агсћјерро, па сам то оданде и преписао; а друго волео би знати на основу чега вредни г. критичар држи, да је прво боље од овога?/ Али

што питам, кад су и сви остали еаводи његови остали без доказаУ! — Код њега циљ оиравдава срество! А зашто иснрави тег§еге (72.—21.) у иег§еге, кад овог потоњег глагола и нема?! И имао би још много што ипа приметити на ову оцену г. Радојчвћа, али нећу да тратим драгоцено време на тако беспло« дан посао, тим више, што сам уверен, да је већ и ово, што приведох, доста, да илустрира г. критичара и његов необјективни, па боме и несолидни рад. Г. критичару, ја сам свршио; и верујте ми немам више времена „ни да се пењем, ни да се спуштам" по скалама вашим, па да вам отуд дајем још какове „високопарне" савете! Беловар 17. (30.) Априла 1907. Рад. М. Грујта.

■ј* Протојереј Корнел Чугшћ.

Малобројно свештенство будимске епархије претрпело је и опет тешки удар, изгубило је сабрата евога, протојереја Корнела Чупића, који је свагда видно место заузимао у цркв. автономном жи воту будимске епархије. „Кад загледамо у прошлост милога нам покојника, видимо, да је та поред доста мучног и брижног живота, светла и пуна поуке и примера за нас, који иза њега остајемо". ..Ро^ен је у Дунапантелији из свештеничке' породице пре 64 године. Основне школе свршио је у месту рођења и у Сентандреји, где му је отац доцније парохом био, средње школе у Будиму и Карловцима, а богословију такођер у Карловцима. Службу своју отпочео је у СтАндреји као уиитељ и ђакон. По томе је свештеником био кратко време у Унгвару, па у Српском Алмашу. Срце га је свагда вукло у Сентандрију, где је младост своју провео. И после дуге и тешке борбе, а заузимањем његових и сада живих пријатеља овде, испунила му