Српски сион

С тр . 272.

СРПСКИ

СИОН

В р . 17

се жеља, постао је парохом у Сентандрији пре 33 г. и као такав упокојио се (9. (22) априла 1907, године) и сада је већ тамо, где нема болести. туге и уздисаја", „Био је одан и веран слуга олтара Божијег — узор свештеника. Свештеничку службу своју претпоставио је сваксј другој, па и родитељско.ј дужности својој, оданост и приврженост евојој прет постављеној власти била је базгранична тако. да му је у томе данас тешко пара наћи. Оданост му позиву, савесно вршење својих дужности и примеран свештенички живот награ^ени беху тиме, што је од вајкада биран за члана епарх. духовЕ *е управе'. Када је бившп протопрезватер будимски, блаженопочивши Јеремија Ма^аревић епископом постао, админиетрациЈа будимског округа њеиу би поверена, коју је пуне 3 године савесно и на опште задовољство обављао тако, да је у знак признања Његовим Високо преосевештенством, господином епископом Лукијаном одликован бпо чином протојереја После умировљења Стевана В. Поповића епарх, шк. референта, до попунења овога места са А. Јорговићем, дужности епарх, шк. референта за будимски протопрезвитерат њему беху новерене нар, шк. Саветом, које је дужноети као оспособљенн учитељ тако^ер савесно и стручњачки обављао. Са браћом својом у Христу, са цркв. општнном, са парохијанима и суграђанима својим, жпвео је у најлепшој љубави, и зато га сви поштиваху. Та љубав и то поштовање, довело је на погреб му и ЕЕ>, Високопреосвештенство, Г, епископа Лукијана; та љубав и то поштовање искупило је и сву његову браћу у Христу и из даљих крајева; та љубав и то поштовање сакупило је око одра његовог целу цркв. општину и наставу и леп број сугра|>ана његових. да га сви испрате до вечите куће. и којој престаје разлика између слуге и господара, сиромаха и бо гаташа . . . и куда ћемо једном сви доспети«. „Као отац заслужује мили покојник највеће призиање, јер је народу своме

одранио толику ваљану и узорну децу, а цркви својој сина и зетове, верне слуге олтара Вожјег и синове будуће свештенике. Да толику децу васпитати, и на добар пут извести, велике бриге задаје и једном богатлшу; то живот пока зује. Колико је то тек бригв задало покојнику, једном и худо наплаћеном срп ском свештенику ? И он је све те бриге сноеио, — како му је било, то само он зна, — и таман кад ће се од тнх брига ослободити, он се мораде растати са зем ним животом, па с њиме и са земаљским брнгама, којима је нарочито његов живот тако препун био, Ово му је прошлост, која нам га приказује као човека, који се како у служби својој, тако и као отац може за пример ставити свакоме. , . Тако је оцртао живот и рад његов јереј Стеван Чампраг, конз. бележник у некро> логу, кога је у храму на опелу држао. Покојнак оставио је за собом 6-ро деце: Јоакима, доктора богословије, патр. синђела-професора, Теофанију, супругу Јована Бешлића, окруж. протопрезвитера мохачког, Даницу, супругу ј. Петра Павловића, администратора парохије у Мирковцима, Илију, богослова IV. г., Милутина, богослова I. г и Паулину — неудомљену Већ ово је доста велика породица, али покојник је имао са овом децом заједно свега 15 деце и у порођају последњег детета умре му попадија пр16 годпна. Какав је то удар био зл покојника, то ни нреставити си не можемо. Али изгледа, да то није био највећи удар за њега, јер га је могао поднети, већ највећи удар га је задесио онда, када му се средња кћи удала, те и најмлађа са овом отигпла, јер као младо, слабо дете, које треба неговати и васпитати, није могло код оца самца остати, — дакле када је сам остао. Самоћу, недостатак неге и редовне кућевне хране није могао поднети; то му је смрт ако баш не сасвим проузроковало, али јако ускорило. — Толико је био ригорозав, да ни као старији човек није хтео у кућу узети страну особу, да га негује и опслужује, као што су то деца му чинила, само да избегне свако подозревање.