Српски сион

С тр , 262.

СРПСКИ СИОН

Б р 17.

према истакнутом циљу. Изрази ови: „занемарује наставу мађдрскога језика" и „усоех саразмеран истакнутом циљу и врло су пространи појмови, те се могу лако криво тумачити. Већ и само та једна тачка довољна је, да државна власт може школу, која јој се не свиди, на овоме темељу у свако доба затворити. Јер нема ништа лакше него обедити некога учитеља да наставу мађарскогјезика занемарује, или да га успешно не предаје. Лако може да се догоди да по неки „штребер" опћински бележник, или славожудан солгабиров или краљевски наставни надзорник тиме просто обеди некога учитеља, који се њему не допада и њему безусловно не покорава — па је пријава часом готова — учитеља суспендују са места му и отпуштају га из службе. Општина бира себи другога учитеља кога можда и не познаје и тога отпуштају из сличних узрока, па онда затварају и школу. Како ли је лако дићи против некога оваку оптужбу и како ли је тешко доказати да је она неоснована. Јер како се може установити ономе ирава и пуна мера шта је то успех, шта је то саразмерни резултат? Јер што је једноме успех и саразмерни резултат — другоме то није. Често пута учитељ чини све и сва или да постигне саразмеран успех и власт га у томе вољно потпомаже, па ипак бива ће, не предпостављам то, али може да буде, да ако је држави стало до тога, да укине вероисповедну школу, лако ће према изложеноме наћи и пута да ту своју намеру и изведе. Већ сам при почетку овога свога излагања рекао: да успех саразмеран истакнутоме циљу не зависи увек од учитеље и из вероисповедних власти, него да зависи од многих других околности, која нису у свези за школском наставом. Је ли дакле оправдано — питам ја — да се ради кривице појединаца, да ради изостајања довољнога успеха, који ће жупанијски и варошки управни органи не знам како контролисати и установљавати, не саме сиромах учитељ казни, него

да се и самом издржаваоцу школе, затварањем школе и установљавањем државне школе, одузме законом му зајем чено право ? Не могу да притајим, него морам отворено рећи: да аутономну управу моје цркве врло немило дира она одредба овога законскога предлога, што се односи на дисциплину учитеља и којом се у извесним случајевима узима из руку црквених власти дисциплинарно право, те се оно преноси у делокруг управних одбора. Истина је да то бива само у извесним случајевима и при оним преступима, који се дотичу државних интереса. Признајем да ови преступи ваља да се суде врло оштро, али питам Шегову ГГреузвишеност г. министра богочасти: загпто се не узда у вероисповедне власти о коЈима могу да речем то: да ни дана неће трпети у звању таковога учитеља, који би учинио овако непатриотично дело. Држим да ми нисмо дали повода овакоме неповерењу у прошлости, нити ћемо дати у будућности. С друге стране, уза право врховнога надзора државне власти, ова новотарија је и излишна, јер државна влада може у свако доба да се увери о раду вероисповедне власти, те ако би искусила : да вероиспо ведна власт узима кривца у заштиту, да преступ прикрива — онда је умесно да се министар богочасти умеша, Али дотле док не дадосмо томе повода, неповерење ово није ничим оправдано. И кад већ г. министар ма и не оправдано нема поверења у вероисповедне власти, питам ја, може ли се поуздати у управне власти, да ће оне у овим случајевима поступати тако непартајично, као што би то поступао н. пр. независни суд? Где је гаранција томе, да управне власти неће ове наредбе у практици тесногрудо тумачити ? Далеко је од мене и помисао да обеђујем управне власти, али ипак морам изјавити: да се бојим и да се врло бринем да ће ове власти само у ретким случајевима умети бити независне од разних партијских интереса и од разних политичких праваца. Јер опште је познато, да у нашој отацби-