Српски сион

СРПСКИ сион

да би настуквло оно, што г. мпнистар култуса сада а ие тражи м не ће, а то је: да претварањем свију вероисповедних школа у државне школе, падне на државно газдинство терет, којн оно не би могло поднети. Законски чланак IX. од године 1868. обезбе^ујући нам цркиену и шволску аутономију, вели међу осталим : да верни источно православне вере имају ира ва да своје школске послове на својим црквеним саборима самостално уређу.ју и управљају, што ће другим речпма рећи : да имају права да школе подижу и издржавају, учитељи да бирају и издржају* даље да имају права да прописују наставне планове, учила и школске књиге и напокон да имају права да буду и дисциплинареа власт учптељима. Овај законски предлог вређа баш у тим тачкама највећма законом ујемчена права наше црквене аутономије. 21. §. овог законскога предлога каже ево сво; (чита): „Ако држава доприноси основној плати којег општинског или вероисповедног учитеља државну потпору вишу од 200 круна, зависи пристављање учитеља од одобрења министра богочасти и јавне наставе. Ако би се на ово место бирало таково лице, односно ако би се предложило на одобрење таково лице, којем министар богочасти и јавне наставе може да приговори, било на темељу закона, било пак са државнога гледишта, позива министар, одређујући рок од 60 дана, оне који су овлашћени да приставе учитеља, да бирају друго лице за учитеља — па ако би овај позив остао без успеха, или би нови предлог ради више поменутих разлога и по други пут дао повода приговору, у том случају именује министар богочасти јавне наставе учитеља без да даље саслуша о томе издржаваоца школе". Знам да се ово садржи већ у наредбема XXVI. зак. чл. од год. 1893. Против овога се и онда приговорило, па се ц данас прнговара са гледишта наше црквене аутономије. Од овога је много строжији 25. §. овога законскога предлога, који гласи (чита): „Ако је учитељ

које школе дигнут са места ма из ма којега од узрока набројених у тачкама а), ћ), с) §. 22. и начином који је у томе одељку одређен, нови учитељ може да се пристави без обзира на то, да ли школа ужива допуну плате или је не ужива, само са одобрењем министра богочасти и јавне наставе; после другога отпуст^ учитеља пак на сличном темељу и начину, може министар богочасти и јавне наставе школу да укине и место ње да подигне државну школу*. Погледајмо какови су то преступи са којих може учитељ да буде са свога места отптштен и са којих може и школа сама да се укине (чита): „Учитељ чини дисциплинарии преступ када: а) занемарује наставу мађарскога језика. или када га не наставља по одредбама овога закона и не искаже у томе према тамо истакнутом циљу одговарајући просечан успех ; ћ) ако употребљује у школи владом забрањене или министром не дозвољене школске књиге и учила; и с) ако следи правац држава противан. Што се тиче преступа под тачком ћ) и с) и ја се слажем са интенцијама законскога предлога, јер не могу ни да замислим, да ће ме^у нашим вероисповедним учитељима бити и једнога, који би унаточ положеној заклетви својој ишао правцем држави противним, који би дражио против државнога устава народнога значаја, јединства, против самосталности и целокупности државе, против државнога грба, знамења и заставе. који бн у школи употребљавао министром, владом забрањена учила и школске књнге. Верујте ми, пресветла господо Великаши, све и кад би се нашао оваки учитељ — јер и међу учитељима и може да буде и заведених — ни вероисповедна власт не би трпила међу учитељима овако непатриотичнога учитеља, него би га заиста, кад би се ове тужбе с доказима обистиниле, лишила звања његова. Но много је опаснији у тачци а) наведени преступ т. ј. када учитељ занемари наставу мађарскога језика, или када га не наставља успешно саразмерно