Српски сион

СРПСКИ сион

Б р . 17.

пеха, ако деца не би имала прилике да говоре мађарски ван школе и у животу своме. Та свако знаде да није школа, него да је жпвот најбољи учитељ језика. Но ја држим: да се оваки успех не да постићи у освовној школи ни уз најбољу вољу, кад се узму у обзнр какове грдне препреке ваља да савлада учитељ. наро чито у сеоским школама и онда, када децу наставља у њиховом матерњем језику, ако је рад да постигне онај циљ, који је истакла себи настава т. ј. да уз морално верско васпитање научи децу и опглтим звањима. Ми Срби не туђимо се од мађарске народне културе, као добре патриоте же лимо и ми да учествујемо у њојзи, али према томе желимо и то: да вам сваки признаје нашу народност, наше племенске особине, да нам нико несмета у употреби нашега језика и у развитку наше културе. И ако ми то желимо, држим, пресветла господо Великаши, да нас нш:о не може кривити да смо непатриотични. Ми не тежимо на поље изван границе државе. Угарска је наша отаџбина, овде нам ваља живети и мрети. Изрекав ово унапред, прелазим сада, пресветла господо Великаши, на сам законски предлог. Као што му и сам наслов казује, циљ је овоме законскоме предлогу: уређење плата учптеља недржавних основних народних школа тако, да се исти награде достојно према своме оспособлењу и позиву, те да им живлење њихово буде према захтевима данашњег времена обезбеђено. Што се овога тиче, могу само радосно да поздравим преузвишенога г. министра култуса и јавне наставе што је нашао и средстава и начина да уреди и плате недржавних учитеља основних народних школа и што хоће плате те да повисп ако и не напрама одношајима живљења у данашњем добу, а оно свакако бар напрама дојакошњим платама им. Држим, пресветли Великажи, да међу нама нема ни једнога, који, познавајући онај тешки пожртвовни, увек у интересу културе народа уложени рад народних учитеља, не би ову повишицу

учитељскз плате одобрио. Али жалим што г. министар култуса није, пре него што је овај законски предлог изнео, водио рачуна о аутономији издржавалаца школа и о моћи њиховој да сноее овај терет, што их није о томе претходно саслушао. Признајем потпуном лојалношћу и то: да ће Влада, у случају потребе, бити вољна да пружи помоћи издржаваоцима школа, да учитељима плате и приетојбе подигне и обезбеди — на што Владу упућује већ и 85. XX, зак. чл. из године 1848-ме казујући, да се све црквене и школеке потребе свију законом признатих вероисповести подмирују из опште државних трошкова. Али у име потпоре тражити да на темељу начела „дајем ти да ми дага", као што ће то чинити по овом законском предлогу, те по томе мегаати ее у унутарње радове школе, држим да то не одговара племенитим интенцијама наведеног закона, да то није ни праведно ни правично иекање. Баш тога ради не могу затајити евојих тешких бојазни од тога: шта ће бити од нагае гаколске и црквене аутономије онда, када примимо државну помоћ под оним условима, под којима нам ее она нуди овим законскпм предлогом? Знам и познајем врло добро, како наша паства врло пази своју црквену аутономију, како ;е љуби; знам колико су наши верни жртвовали и колико јога и данас жртвују да издржавају своје културее установе. Звам да до сада нису ни тражили ни примили од државе за ове циљеве никакве материјалне потпоре и то само с тога, гато су страховали за аутономију својих школа. Отуда могу и да појмим и да разумем што су наши суверници узбуђени и очг.јни са тога, гато не знају, шта да чине у будућности: да ли да умноже још већма своју пожртвовност и њоме да одбране своју школску аутономију, или да, водећи рачуна о томе гпто су наши сувервици и онако већ и сувише оптерећени, да припусте сво)е школе бризи државе али тиме уједно да се сасвим одреку своје школске аутономије? И тада, бојим се,