Српски сион

Бр. 1?.

СРПСКИ сион

Стр 259.

Ова се окружница издаје свама иарох. звањима и управама манастирским, као и онћинама, и има се у циркуларни протокол увести. Осим тога доставља се и епарх. шк. одбору с молбом да садржај исте подручном учитељству топло препоручи. Из седнице епарх. конзисторије, цржаве у Темигавару 10. (23.) априла 1907. Г е о р г и ј е Епиокоп.

НЕЗВАНИЧНО. г о в о Р епископа Лукијана Богдановића изговорен у великашком дому угарског државног Сабора дана 25. априла (3. а/паја,) 1907. нри расправи законскога предлога: „0 правним одношајима недржавних ооновних народних школа и о плати општиноких и вероиеповедних народних учитеља. [Превод из Сабороког стенографског ааиисника]. Преузвишени господине Председниче! Пресветли Великаши! Дозволите да се при ликом расправе овога законскога предлога, што нам предлежи, послужим у оквиру сзога говора поштованом пажњом Вашом, јер сам рад да говором својим обележим оно становиште, које са својим епископским друговима и са својом српском паством заузимамо према овоме предлогу. Без сумње је да је овај законски предлог, кога је врло гласовити во^а и управник наше јавне наставе поднео Сабору тога ради: да се њиме уреде правни одношаји недржавних основних школа и плате вероисповедних народних учитеља, произвео опште узбуђење и покрет и то не само у круговима немађарских грађана наше домоввне, него могу рећи, да је то исто учинио и међу свима вероисповестима, које имају своје законом зајамчене црквене аутономије. Сасвим је природно да је ово узбуђење и зебња захватила и нас епископе,

који смо први позвани да устанемо у обрану своје црквене аутономије и да сваку опасност, која би настанула за наше вероисповедне школе, по снази својој отклонимо. У овоме случају је то тиме оправданије, што овај законски предлог дубоко задире у законом штићени правни круг вероисповести које школе своје издржавају и што се у предлогу овом, у свези са уређењем учитељских плата, такове одредбе, које намеђу вероисповестима што школе ивдржавају не само неиздржљиве терете, него им сужавају и законити круг рада и њихову аутономију, шта више, чине је готово илузорном! Да ме не разумете криво и да не тумачите ово погрешно, изјављујем већ у напред: да ја не дижем свога гласа про= тив наставе и учења мађарског језика, јер држим да у нашој домовини нема трезвеног човека, који не би знао или који би порицао тај неопорециви факат: да је знање мађзрског језика за свакога у домовини нашој животна потреба; јер без тога се знања не може снаћи ни у јавним звањима, нн у друштвеноме додиру. Ово су увидели не само појединци, него и наше црквене власти, када су још далеко пре ХУШ. зак. чл. од год. 1879. увели у највећи део наших школа мађареки језик као обавезни наставни предмет, када су га у школама тима вредно предавали и гсада га тако предају, да нас рбе у томе погледу не може нико ничим кривити. И ако се није могао свугде постићи онај сјајни успех, који овај законски чланак истиче као циљ настави ма^арскога језика т. ј. да сваки ученик када сврши школу знаде мисли своје разумљиво изразити мађарским језиком,— томе нису били криви ни учитељи ни вероисповедне власти, него оне сметње што леже у спољним околностима а немају свезе са наставом и које нису могли да отклоне ни учитељи ни вероисповедне власти. Па и деца нису у сватању сва једнака. Једно дете напредује брже, друго спорије, те и учитељ ма се колико трудио, једва би постигао довољно ус-