Српски сион

С тр . 298.

СРПСКИ сион

Б р . 19.

ричкк поричу, да је иојање у цркви за њих религиозно морална и национална дужност. Па кад има и такових појава у нашем учитељству, онда је наше мишљеЕве, да такове учитеље не само не треба законом обвезивати на појачку дужност, него им треба одузети и обучавање деце у цркпеном појању, кад ето јавно изјављују, да нм њихова религиозна и национална свеет то не налаже. Без помоћи тих и такових појединаца православље ће и даље вршати своју просветну мисију у српском народу и народ наш испуњавати светле аманете својих прадедова; јер смо уверени, да су поменути случајеви само ретки изузеци, које смо и у представци слутили, а сви остали Срби учитељи уверени смо, да живо осећају ту националну и верску дужност своју, те не би допустили, да се у прадедовској народној цркви њиховој не чују песме из српских грл& њихових — чак ни онда, када би им то покушао ко да забрани ! Гр. Ј Н) ј-^л , . -:'г ^ Т1П Свештеничко удружење. Да ли вам је потребно свештеничко удружење ? Као што је слепоме вид, глухоме слух, гладноме и немоћноме потребно ј добро јело и нега, исто је тако и сзешгенству потребно удружење. Без удружења смо нико и ниш!а, слабачки, немоћни, не знамо се, не Пизнајемо се; растројени, без икакве организације, радимо а не знамо, шта радимо! Називамо се „војници Христови"! Може ли војник бити без организације, без дисциплине? Така је војска расута, без икакове вредности, така војска не вреди ништа. Да ли би се са таком војском смело ударити на неиријатеља свога? Да ли би така војска могла и смела помиш* љати на нобеду ? Не, никако. Да ли би такова ра :ејана војска могла што оевојити? Не, изгубила би насигурно и оно што имаде. Тако исто и ми, из дана у дан над нама се растреса свако; из дана у дан губимо и оно, што су нам наша стара браћа свешгеници у аманет оставили. Гу-

6 имј углед, губимо свако поштовање јер се и сами не поштујемо, не маримо јед ;ш за другога. Не живимо као свештеници, нама је црква и вера девета брига. Занесени смо са мишљу, да данас живимо у XX. веку, треба да смо аодерни, па поред те данашње модерности губим) и презиремо баш оно, што нам је најсветије, а то је и опет вера и цркза, презиремо махом оно што нам је предато, да чувамо и очувамо до последњега даха живота вашега. Сећајмо се добро при посвећењу своме, стуиајући у св. чин свештенички, оних светих речи, од архипастира свога изговорених у олтару пред часном тралезом, пред Богом и народом: „Прими залог овај и сачувај га до иоследњега даха живота швога и — па јесмо ли очували свети залог тај ? Ми се називамо „браЛа у Хрисшу ", и треба и ваља да смо то, али смо на жалост то само по имену, а у ствари смо права „небраЛа". Када саборно служимо, ми треба на св. служби бож}ој после узвика: „Возљубим друг друга" — да се братски љубимо, поздрављајући један другога са: „Христос је посред нас" — „и ј јесте и биће" — гласи одговор! Дивне, свете, божанствене речи — а у ствари је Христос далеко од нас, јер .ми тако хо; ћемо Тај би поздрав требао да буде наш свештенички поздрав: „Христос је посред нас" — „и јесте и биће" — а то ће моћи створити само удружење. Не само да смо растро]ени, већ смо као војници Христови, као браћа у Христу, највећи иротивници један другоме. Удружење ће нам показати прави пут, којим ваља да пођемо, да гредемо. Удружење ће нас задахнути једном светом мишљу: да будемо добри пастири, искрена браћа у Христу, да бранимо. да чувамо један другога, да будемо прави свештеници. Па ако би који брат случајно био невино осуђен од своје више власти, удру • жење ће устати, да избави брата свога од сваке беде и невоље. Међу браћом нашом има вредних, честитих и ваљаних, али су повучени, нису разметљиви, па с тога су данас запостављени — удружење ће умолити своју вишу власт, да га иста одли-