Српски сион

С тр . 296.

СРП.СКИ сион

Б р. 19

вије на свом месту. Данашње време тражи искрен споразум како међу људиаа, тако и међу странкама па и народима. др. —ћ. Појачка дужност Срба учитеља. Ретка су времена када је код нас све на своме месту, и да сваки мирно и савесно врши своје човечанске — народне и зва ничне дужности. Код нас скоро увек ври. А знатан је узрок томе и она карактеристична околност по наше данашње друштво, што многи врло лако подлбже страном утицају и т. зв. „духу времена", — кога не стварамо ми вз бића народа свога, него нам допиркује са запада са сасвим другог темеља, где су га стварали сасвим други људи, са другом прошлошћу, другом културом и сасвим другим народом и верским особинама. И ми место да нови живот из чистог свог народног бића, као и други народи, постепено и мудро развијамо, — јагмимо се, да нове западне идеје друштву нашем прикаламимо, а за оенов и непитамо, те зато и бива често да многе, у самој ствари добре и корисне идеје извргну се код нас у грдно народно зло. — Та добро је позната истина, да и најбољи лек по> стаје отров по организам човечји, кад ниЈе на прописан начин и у извесној количини уп.отребљен. А боме ни свака капа није за сваку главу скројена! Тако, изме^у многог осталог, ево и данас код нас нове појаве, која нашавши ослонца у појединим случајевима несагласности између односног учитеља и евештеника, рада би под утицајем западнога духа, да се генерализује и да натури евоју погрешну и неродољубиву идеју целокупном учитељству српске народности у краљев. Хрватској и Олавонији. Та појава оличена је у тврдњи неколицине Срба учитеља (в. 60., 61. и 76. бр. „Србобрана" од о. г.), да они неосећају никакове ни религиозно-моралне, па ни националне обвезе, да у свој°ј српској православној — св. савској цркви на богослужењу поју — са уче-

ницима својим, па и без ученика, — ма имали за то сва нужаа својства и потпуну физичку могућност. Збиља је ово чудна појава, да се најблаже изразим, у учитељству нашем! Место да траже од своје претпостављене власти, да им се тачно нормирају све појединости њихове појачке дужности и тачно прецизирају сви одношаји њихови са свештенством, с којим су они координовани, да би се могао избећи сваки евентуални сукоб, они ето падоше у крајност, а тиме се браћо зло не лечи, него од једног ствара друго и веће. Кад је свештенство протопрезвите • рата беловарског сазнало за такав по крет учитељства, — није могло скрштених руку остати. А зашто? Зато, што оно беше уверено, да та идеја није могла понићи из срца и душе родољубивих православних Срба учитеља, него да су питање о појачкој дужности Срба учитеља, повукли у резолуцију римо-католици учитељи, који би желили да се опросте оргуљашке дјжности . Па стога и саставише представку на Епархијску Скупштину своје (пакрачке) дијецезе, да се та жеља у колико се тиче Срба учитеља не узакони, — са чистим уверењем, да ће и Срби учитељи у том питању солидарни бити са свештенством. Ево те представке у целини: Славна Епархијска Скупштино! У доба ово, када се код кр. земаљ. Владе у Загребу већ једном озбиљно почело мислити и радчт.и на давно заслуженом побољшању стања елементарног учитељства — опажају се међу учитељством и такови покрети, који нису могли потећи из срца и душе наших српских учитеља, јер иду за потпуном еманципацијом од православне српске цркве наше. — Читамо наиме, у 46. бр. органа Хрват. Педаг. Збора „Каргедак" од о. г. резолуцију и захтјеве овоземаљ. учитељства, међу којима тач. 13. гласи: „ШИе1Ј1 пгзи <1и%пг оћау1ја1л ог»и1јазки 1 ројаб/си з1и%ћи". Наше је тврдо увјерење, да свјесно и родољубвво учитељство српско не може