Српски сион

Б р 21

СРПСКИ СИОН

С тр 329.

патријарх Ј осиф Платону епискоиску син ђелију за Бачку и оаи се на посредовање гроФа Коронинија, после 9 година процесаља измирише, али то взмиреље и пр1јатељсто љихово није никада било искрено.

Коадјутор митрополита Вићентија Јовановића. У 32-гом броју земунске „Народности" од о. г., изашао је уводни чланак под насловом „Коадјутор?" У том чланку, поред осталих историчких неистина, приказано је неисправно поставл>ање епис. темишварског Николе Димитрцјевића за коадјутора Вићентију Јовановићу. Није ми овде намера, да истичем све те неправилности и историјске нетачности. Хоћу само ради илустрације поменутог чланка, и сличних чланака по дручим нашим и страним политичким листовима, да изнесем верну историјску слику тога питања, — како нам је пружа грађа у Митрополитско Патријарашком Архиву у Карловцима.* Кад је митрополит Вићентије Јовановић, под теретом многих брига и невоља, ослабио и клонуо тако, да му већ више немогуће беше како ваља отправљати своје архипастирске и митромолитске дужности, — замолио је коадјутора. У исто доба састаше се и епископи са одабраним народним првацима војничког и гра^анског сталежа, те 21. IX. 1736. г. замолише цара Карла VI., да се због немоћи и старости Митрополитотове (БпраззНсћкекеп пшЗ АкегаћаШег) одржи у Београду опћи сабор, да му изабере коадјутора (М. П. А. бр. 404 ексхиб.). Али цар није хтео пристати на избор таковог коадјутора, који би уједно и наследник митрополитов био, већ је наредио генералу грофу Хамилтону, да сакупи епископе, те да они изаберу између себе једнога за коадјутора митрополиту. * Вцди расправу проф. Милутина Јакшића: О Вићентију Јовановићу, Нови Сад 1900.

Генерал учини по заповести царевој и епископи се сакупише у Петроварадин; но одмах изјавише: да без клира и народа не могу сгалног (вечитог) коадјутора поставити, те траже да се допусти у ту сврху сабор, а до сабора они именују за коадјутора будимског епиекопа Василија Димитријевића. Ну Хамилтон то не прими, него својим аукторитетом постави за коадјутора епископа темиш* варског Николу Димитријевића и изда му декрет, да је то учињено уз приволу петорице епископа, којима запрети то порицати. Епископи на то оћуташе, но ипак касније пријавише цео поступак Хамилтонов високпм дикастеријама. Ме^утим је Хамилтом из Беча 13. (24) новембра 1736. г. известио митрополита (М. П. А. бр. 413), да је цар одобрио постављање коадјутора и допустио, да се до сабора, који прилике не допуштају, за коадјутора постави епископ темишварски Димитријевић, који ће зато добити и потребну инструкцију. А митрополит је 6. Децембра и. г. (М. П. А бр. 434.) захвалпо цару на пристављеном му коадјутору. У чему је пак састојало то коадјуторство види се из једнога отписа Двор. Ратног Савета у Вечу од 6. Јуна 1737. г. (бр. 510 ексхиб.). Ту стоји да је он само титулајши коадјутор, јер за аравог коадјутора потребан је избор сабора и потврда царева. А у једном срп. преводу тога спиеа стоји подробније ово: „Ни что друго точпо единЂ помагателв до далшаго расположешн разум4етсл, понеже прежде всеге знатно 6 стб за поставлеше единаго правилнаго коадиутора наипре бго цесар. Величества всемилостив4&ше приволев1е наИглавнее заигцетса и после того чино чрез сербски клер-в и наро^т. присуствјемт. единаго цес. комисара са осталими обичаиними церемошами учинити се има, еже за сада сотворити нихово цес. величество нам ^реше неима." То је ето документпма засведочена историјска истина о постављању коадјутора митрополиту Вићентију Јованови-