Српски сион

С тр . 328.

СРПСКИ СИОН

бр. 21

На желаеие В. Б. извјествуја оие, с дол жним в срочем високопочитанием, иребивају Вашего Блаженство В Будимје 15. Окт 1851. покорњејши слуга Платон Атанацковић Епискон. Непосредно носле овог концепта додаје Платон ово: Тако сам лоисао, а овако сам био хтјео: Ашче закона невједеаие по писаному не извињает, то вједеније кољми ? Ваше Бл. в нисании от 9. т. г. Ч 788. види тесја в томже смисље наводити увјерение Ваше о том, јако „начинанија и учрежденија Јерархии сеја добрје ми лознана сут." Повод тому благоизволисте взјати „от њекаковаго тамо у вас проноснааго гласа и повјествуемих". Не может не бити ми пре излиха жаљ — јегда нељенаја доношенија поводом всјакаго движемаго ллста тољ „просто" с. с. каноном вонреки на Епископи нреимлема, и овиј на всјакиј час легкомјерно к слововоздајанију влекоми бивајут. Архиереј уничижение никакож мо жет возвј ашчением, созаданием и утјешением бити самој церкви, много же менше Вашему личному ауторитету. Преосвјашчењејшим нашим живушчим Г. Г. Епископом всјем, развје јединаго, жалозание сие в настојашчиј обшче јест, о чем и писменија их (и сам лишше тужних дописеј тјех печален нолучити снодобихсја) от рукдо рук проносјатсја жалби во толицјеј мјерје, јако уже и но самому благочестивому народу нашему разсипатисја не малому удивленију о биваемом и престати нехотјашчем над Еаископами нонижении, о чем јединовјерни, сошедшесја, горцје стјазајутсја и сут дрјахли! Ваше БлЛ имже желанием течет елен на источники водаија, тако желает душа моја Јерархијскаго нашего мира, уви! но иремногу неразсудно ноколебанаго! Вознеслсја би аз до третијаго небесе радо • стију, ашче би чести сподобилсја в коеј ни енископској архивје, како В. Б. сего или онаго собрата моего Архиереа. ашче и никогдаже мене по нарочитому моему иешчастију, за труд, подвиг же и вар но-

хваленија Вашего удостоивате! 0 кољ би поошчрјала, воспаљела таковаја Ваша похваленија к подвигов добрих усугубленију ! За љубов православија нашего не могу, не хошчу помислити, јако њест достојнаго њест ни единаго!! — — Да, да, повторјаетсја часго в народје слово Св. Јоана с возношением на Јерархају нашу: „за кују вину закла Каин брата своего ? јако дјела его лукава бјеша, а брата его праведна, I. 3, 12. И о да би вједали потонкз В. Бл. каја и каковаја и от лица самаго Вас преносима бивајут, да иаче и сами Архиереи наши в междусобном нисменом сообрашчении о томже не обињујушчесја непреривно стојат! 'Гајат обичаи благи, бесједи зли. Истрезкимеја праведно! I. Кор. 15, 33. 34. Простите В. Бл. искрености моеј, наче же Архијерејск >ј должности моеј глаголати и не умолкнути (Дјејан. 18, 19.) а се глагољу и не умолкну вонија к всем нам: „востаним спјашчиј и воскресним от мертвих, да освјатит ни ХристЈс" ( Еф. 5. 14.), или времја прореченое уже ли наста?, јегда здраваго ученија не послушаем, но ио своих похотех азбираем себје учители чешеми слухом и от истини слух отврашчаем! (Тим. II. 4, 3.). Аз поне, старец Архиереј Божиј Платон котву имјеју души тверду же и извјестну (Евр. 6, 19.) и всјако, јеже ашче творју, от души дјелају, јакоже Господу а не человјеком (Кол. 3, 23.) нредание сохрањаја, уклањајасја суесловии и прекословии, лжеименаго разума, јемљасја за вјечнују жизњ в њуже и зван јест народ наш, иже исповједует доброе исповједание. (1. Тим. 6, 20, 12.) да не хулитсја доброе имја нареченое на вас. (Јак. 2, 7.). И 8ко је „архиерејска должност глаголати" налагала Платону, да све ово каже „а не умолкнути" — ипак је он оно прво писмо иослао патријарху, а не ово друго. Зашто? сигурно зато, да се не би овим оштрим тоном још више заоштрио расцеи између њих двојице. Но садржина овог другог писма је важна и занимљива, јер би се многе мисди из њега дале и на данашње наше прилике ирименити. Као што је нознато, издао је после