Српски сион

бр . 23.

СРПСКИ СИОН

С тр . 357.

њих двојице нредставе као главни винсвници због устунљења каје данашњим власницима. Како је „Народност" лист, који сем уредништва, који га у замену добијају и нолитичних општина у јужној Угарској, које га џабе добијају, нико други и не чита, нити се на њега осврће, сем "иосестриме му „Заставе", која поред свег потајног пријатељства, не ће да му ни имена сномене, кад што *из њега наводи; да би ноказала како Је поменути њен изналазак о Швсћ-у учинио у српском свету праву узбуну, услед чега су сви српски папири нали, довесе тобоже из Панчева написан чланак „Брука са безакоња о „продаји" такозване каје", у ком нознати весело умиљати иисац известивши уредника како је .белодањена афера о каји узрујала јавност, окадивши га и похваливши озбиљност његова листа, рече, како се — наравно од многобројних нанчевачких читаоца „Народностини" — чуло: „Та јели могућно!? Шта наопако ! Ово нрелази сваку меру!" Те пошто је веселник навео, шта би све требало радити у тој афери, (да је чланкописац пун предлога, то је нозната ствар, само је малер, што се на њих нико не обзире, а то већ и с тога, што је нознато, да је он најнеуреднвји у свом послу, и камо среће, да је и у овоме онако плодоносан као у предлозима), заврши своје сочиненије с позивом на све пријатеље законитости, реда и закона, а противнике сваке неуредности и грабежа, да нораде да народ дође до свога права „и да сви злонамерни зачетници и сукривци у тој оиерацији добију што су заслужили". А да би веселник показао, како је не само у Панчеву његов виц о ^18сћ-у произвео панику, седе — и онако је доколан, па не ради што му је посао — и написа још један чланак „Каја-општежитељскаја", тобоже писан у Загреб/, у ком одмах у иочетку рече, како је чланак о каји „ударио на ову страну баш као оно гром из ведра неба. Требалисте биг ти овде, те видети, како се отимаху о лист и како гутаху чланак. Како тискаху главе и како се после згледаху. А затим покуљаше из њих еруптивно одиеаји, који тако верно карактеришу и ствар саму и њене зачетнике и учаснике, и невиност свих скупа. Питаља се иретуриваху ко је ту ствар онако фино рефе-

рисао у саб. одбору? Како је патријарх Бранковић могао ту трговину препоручити? Како се могло провести продаја без потврђена уго= вора ? Како да то у саборском одбору нико не примети, на ни онај члан, који је био у најингимнијем односу са његовим председником (овде је веселник циљао на др. Нику Максимовића, и то му је хвала, што се заузео да неквалификован дође до хлеба. И право му је што је за сада ово дочекао, а дочека ће он од њега још већу хвалу)? А где је био правни саветник, заступник, и бранич нанародних добара, фискал др. Полит? А више свега, зашто да се влада не извесги о проведеној нродаји?" На даља трабуњања веселникова, не ћемо ни да се осврћемо, пошто нису нишга друго него ^Шзсћ. Па како је „Застави" добро дошло изобрјетеније „Народностиног" веселника о тобожњем кајином "УУЈзсћ-у; да би му дала веће важности, рече како је тобоже писац онога чланка о каји др. Тоша Недељковић! Да се не треба чудити што је уреднике „Заставине" Косту ил^ Јакова потписане са Ж. Ж. „спопала грозота кад помисле. да је могло бити у нашој автономији људи, који су смели да фалзификују чињенице, да изврше превару и изведу кривотворење грунтовнице на основу једног на обмани заснованог купо* продајног уговора"; — то је бар јасно, кад човек зна њихову савесност и родољубље! Јесте, томе се не треба чудити, ал се треба чудити овом њиховом нирамидалном незвању, а наиме: „Не знамо како гласи Банфијева наредба (ал то им ништа не смегаше, да не знајући је кригикују је!), којом је ова највиша одлука саопштена. Све што о њој знамо, то је, да је нашик! автономним властима дато упутсво да се у смислу, највише одлуке куповина од 100.000 фор. за манастир осигура и о извршењу влада извести. Но ма како гласила његова наредба, то на ствари не мења ништа јер је он доставио, од речи до речи и највишу одлуку , а наше власти биле су дужне њу извршити и ништа друго." (Па кад је Његово Величанство на основу поднесеног му предлога од стране председника уг. министарства барона БанФија, дозволио, да се изнимно одобри уговор о цродаји каје, што је и саб.