Српски сион

СТР. 478.

СРПСКИ сион

БР. 80

Георгмја и ивашиљањеи посебног свога ваступника на сахрану. Даље да се писмено захвали на указаном саучешћу односно изашиљању посебног заступника Његовом Велпчанству краљу српском Петру, Његовом Височанству кнезу црногорском Николи, кр. угарској влади п председнику кр. уг. министарства, министру спољашњих послова бароиу Еренталу, бану краљевина Хрватске, Славоније и Далмадије Ракоддају, преставницима евију автокефалних православних црказа и Епископима, жупанијама. градовима, општинама и корпоралијама и отличним особама. Даље је закључено једногласно, да се преко кр. угарског министарства подпесе адреса Његовом Велачанству, да благоизволи што пре именовати Администратора у смислу §. 20. благоутробне деклараторије од 16. Јулија 1779., које наређење у том погледу важи и данас. Те како по канонима право славне цркве од смрти митрополптове-патријархове до попуњења тога места треба митрополијом да управља најстарији Епископ; — то да се за Администратора постави најстарији Епископ карловачке митрополије. Напослетку је био говор и о богословском семинару, и закључено је, да се на крају Августа поново састану и изаберу питомце за семинар, а подједно и о његовом издржавању. Текелијна заклада у Карловцима. Како је Патријарх врховни старатељ поменуте закладе; то је Преузвишени министар председник Векерле нменовао на основу §. 71. штатута исто закладе за привременог заменика врховном старатељу Високопреосвећеног Г. Епископа бачког Митрофана, до именовања администратора митрополије. Оотавина Патријархова. Као што је блажено покојни Патријарх Георгије за време свога патри јарховања издао на просвегне и добротворне цељи толико, као ни један његов претходник; тако ће ће исто и његова оставина бити такова. И како се она има поделити на два дела; то ће народним фондовима припастп врло знатан део. Ето, с тога он и није хтео да и у својој опоруци оставља на поједине заводе и установе; него да оно, гато се иза његове смрти затекне, припадне народу. Као што добар домаћин ужива у томе, да му је пуна кућа; тако је и он уживао, те с тога — поред свег тога, што се радило на томе, да се баци у мир — пије нродао већи део ни лањске кокуружње бербе, од које ће саме унићи у оставину око 200.000 кр.

А с тога није хтео ни да вино иродаје, од кога је остало више стотпна хектолитара, и то каквог вина! Ето, така је и оставина заостала иза Патријарха Георгија, на кота су радикали бацала дрвље и камење. А каква је остала иза народних љубимаца Арсенија Стојковпћа и Теофана Живковића? Каква, од првог није остало ни за сахрану, а и од другог ништа. = Архвдијецезални правоолавни срнски свештенички конвикт. Патронат овога конвикта држао је седнкцу своју 17. (30.) јула. У њој је нодељена изванредна припомоћ удовици Георгија Максимовића пароха черевићског, у износу од 100 круна. Оправку потпорног зида на потоку, чији ће трошкови изнети близу 5.000 круна, имаће извести грађевинар Већеслав Мали из Карловаца. Примљени су извегатаји рачунски, као и о раду самом на знање, а попуњено је 38 питомачка места с тим, да остали 7 има сам надзорник, г. протојереј Магаиревић, у спор&зуму са председником попунпти. Истога дана одржана је и скунштина, у којој су примљени извештаји патроната и ревизионог одбора. Примљено је десет нових чланова, а бирана је према статутима и нова управа патроната. За председника изабран је ректор богословије Јован Вучковић, за потпредседника професор богословије Јован Живковић. Чланови су ови: Димитрије Руварац, Глиша Јовић, Димитрије Дамјановић, Марко Шаула, Радослав Марковић, Васа ЈЈатишшћ, Никола Милић и Сима Араницки. За тајника и уједно благајника Димитрије Коплић. Патронату је стављено у дужност да проучи правила п спреми предлог о измени правила. Поводом смрти врховног патроната и добротвора овога конвика патријарха Георгија, одржана је истог дана ванредча седница патроната, на којој је наређено, да се у знак жалости истакне на вгради црна застава, саучешће изјави и на погребу корпоративно учествује, а уједно за чланове и питомце посмртнице штампа и разашље". Уредник: Димитрије Руварац, протојереј. Одговори уредништва. Г. В. у 0. —■ Пошто смо једном сличном приликом наспоменули, да ми не сматрамо за неку срећу, што по нека рпмокатоликиња пређе у наш заион, а тако исто нк у заслугу онога свештеника, који је дотичну превео; с тога не хтедосмо у листу штампати таква саопштења.