Српски сион

Стр. 506.

СРПСКИ

сион

Б р . 32.

личности не воде, поред свога рачуна, о њима рачун. Его, зато се данас жури све, шго је истог увјерења ил?. са истим интересиаа, да се групише. Тако постадоше политпчке странке, разна удружења чнновничка, радничка, каииталистичка, новчани заводи и др. Ми можемо, док смо овако неудружени, бити само метле у чуђим рукама, као што ре» че један професор на богословијп карловачкој, и о нами ће се водити рачуна само у толико, у колико припадамо којој стравци, или нас ко буде у своје сврхе требао. А какав би ми снажан фактор били да се удружимо! Нас има преко полак хиљаде; нас сцремних, здравих људи. Без нас, а против нас, не би могда ни једна група остваривати у цркви интереса својих, јер би се свагдје срела са једном чврстом фалангом, која зна шта хоће и има довољно снаге, да и оствари оно, што хоће. И без обзира на данас опћу потребу удруживања, и без обзира на то, што је данашње друштво, у коме смо, већ диференцирано на уже груие, имамо ми свештеници нарочзту потребу да се удружимо и ради цркве, којој служимо, и ради себе самих. Наша је црква у одношају црама држави управо потчињена овој. Задњу ријеч има угарски министар-предсједник. Треба само сноменути сазив и рад св. Оинода, положај наших нар. цркв. сабора, сазив и рад св. Синода, положај наших мигрополијских области и фондова спрам угарског министара-иредседника, право касације, што га врши угарски министарпредседник, па да се јасно уочи иоложај наше цркве према држави. Уз то мађарска влада употребљава нашу народно црквену автономију као средство, да нас Србе у критичаоа? по њу моаентима учини безопаснима и нешкодљивима. — С друге опет стране, у унутарњем црквено-автономном животу, разне поли тичке странке раде шга хоће, унанређу.јући наравно, своје партајске интересе, а при томе се врло мало обзиру на интерес саме цркве ( и нас свештеника у њој. Да је ово жива и стина, имамо на жчлост доста иекуства, а ради илустрације да наведемо само то, да се ни један избор, па чак ни за већину црквеноопшгинских скупштина не врши данас друкчије, него под страначким барј-г.цима. Наравна ствар, да се онда код таких избора не пази

на то, да ли ће у разна цркв. автомомна тијела спремни, цркви одани и на добру гласу људи, него једино на то, да ли ће у њих ући нартизани.* Тако исто кад двије иолит. странке чине компромзс у погледу каквих црквено автономних избора или рада, н. нр. саборског, гледају иоглавито на то, да се уважи и сачува њихово програмно стајалишге, а црква није цијена њих^ва уговора Није онда чудо, што нам је ова жалосна наша цркв. автономија, која не живи ио цркееним правилнма, него по владиним ћефовима и страначким програмима, учинила цркви више зла него доб;>а. Није чудо ни то, што се оваким радом сије у нашој цркви незадовољство, и што под партајскам приликама настаЈу у њој трзавице. А не ће бити чудно ваго ни то, ако на управу у нашој црквеној автономији д<фу и социјалнсте — као што су почели јачати — чија прва тачка програмног „вјеровања" гласи, да је вјера у Бога једна глупост. Та и онако се не пази при изборима, вјерује ли ко у Бога или не. Главно је, да је члан најјаче српске странке. Изађимо сад, макар и на часак, исцод сјена полвтичких барјака, па се заиитајмо искрено, можемо ли ми као свештеници, оваки положај наше цркве одобравати? Иричтитајмо се ми најприје, смијемо ли ми то све као свештеници, допустити? Смијемо ли ми скрштених руку стајати, док је црква наша у овако жалосном положају? Да се даље ни не питамо, смијемо ли ми, каквим било радом, * Квко се код нао у том погледу рада доказ је и то, да се код посдедњих ивбора аа епархијске власти у архидиј"еце8и узео обаир једино на иартије, те је а /з ушло самосталаца а '/з радикала, те тако ни један архимандрит, нити проФесор богословије и иначе од спремних и дораслих свештеника не уђе ни један. А какве ништице партиванске уђоше ! Па шта тек да кажемо о иабору чланова за највиша автономна тела! Оабор ивабра 8а чланове митрополијског савета од свепггенетва проту Божу Поповића, пона Стеву Михалџића« који уђоше у Савет само с тога, што су присталице радикалеке, једног поп Јована Магарашевића, који јавно рече у сабору, да се на црквену свест обзиру само аатуцани клеракалци, а да и не говоримо о њиховој богословској спреми, какву треба да имају чланови једног митр. Савета. А у школеки савет једног поп Пају Милина, који се више бавио трговином коња, него школским стварима. Може ли веће бруке бити, него поп ГГаја и школски Савет, а да и не говоримо о световњацима, међу којима има и бивших карловачких терцијаша. Па тек о анкетној комисији ! Уред.