Српски сион

Бр. 32

СРПСКИ СИОН

С тр . 505.

же двору припадает. Подобно убо и јему дјете једно сирот^е душеполезно на учение и послужение пријмити доиусчаетсе. 7. Вишереченим же чинам за п^трошак жепниј, тако и протчиј хошчетсја ввјакому патентоју от Нас утвердити, и по особ всјакому своја патента дати, јелико кто имјети прихода будет, и коим времензм љета от касе Нашеја пријмати будут. 8. Архидиакон, Протодиакон и Ексарх что по нашем повељенију или особливо за ползу Нас и двора Нагаего било би, и заповједити секретаром или писаром у кан целарии, а наипаче славенск.им диалектом да что сапишут, или шпециФицирујут, то повељеваем нељеностно и кроаје всјакаго прекосновија секретари и писари исполнити и саписивата да имут. 9. Подобно и слугам сушчим под плаћом, тако и дјецам повељеваем да когда би кое горје напоменутое лице за коју либо маљејшу ствар именем Нашим или особитим своим что љубо заповједили, да не речет: аз твој слуга њесм, незаповедаш ми и неслушам те, того ми нехошчем, но абие по заиовједи нослушан без изговора да имат бити. Ктому же и сообшчине не хошчем, но све у једном двору, и сви наши служители и дворски сут, по гла« голу Господњу: ашче разделитсе царство и дом на насе упаднет и царство и двор тој. Не меншеже и вам ОФИцјером повељеваетсе, јако ашче би за убиток каков нам, подобно двору и обшче вам дворјаном видјелосе бити, да не речет кто шчо му драго, нек тако и творитсе, то моја служба ние, но другаго, и того убо ми нехошчем, но когда се једин не десит, други јего должност да исполнит. И сие буди за исполнение оФицјером и слугам дворним, сице и нод наимом сушчим, что би и когда нотребито им било от плаће имјети, или одјејанија и проч. повељеваем таковаја Архидиакону и Протодиакону јављати, и они нам доказати, и чрез их резолуцију от нас ожидати. Подобно и потребних ради приходјашчих ва двор от свјашчених или свјетовних, первјее им да покажутсе устмено или мемориалом предадут, на кое такожде чрез их от нас резолуцију имјети будуг. И

всјак таков во ревности и вјерноети от Гос^одина своего доброе стјажати имја и болшаго степене будет удосиштисе. В Карловачкој нашеј резиденции дадесе мјесјаца Јануара 1. дне 1745. Арсениј Четвертиј.

Треба ли нами свештеницима удружење? ('На чланак „Свешт. удружења" у „Срп. Сиону" одо. г. бр. 19.) Да је среће, не би требало расирављати данас овога питања, него би ми већ удружези били. То би било у интересу службе наше и нас самих. Је не знам како кога, али мене је готово стид, кад погледам и видим, да су и бољи и гори од нас разумјели смисао удружења, увидјели његову потребу и корист и већ се удружили; а ми свештенпци текар нотрзавамо ово питање. Нас треба текар разлозима задобивати за ову ствар, као да не мамо горког искуства и као да нам цвијеће цвјета и у цркви и на дому и у међусобном одношају и одно* шају са другима. Већ ради самог смисла удружења требало би да смо удружени, све да нам и еије нарочито потребе за то. Удружењем се иоЈедине, разбацане снаге и енергије вољ& удружују у једну колективну снагу и једну колективну енергију, као да би то био један човјек са једном огромном снагом и једном великом енергијом. Само таке колективне снаге и енергије долазе данас у питање, постају фактори, о којима и друштво и држава мора водити рачуна, и које су иодобне чинити притисак на друштвени поредак, да се у његову корист на боље оцијени. Само таке колективне личности подобне су да издрже и одбију неповол-не за њих намјере и радове група или особа, чија су увјерења или интереси противни њиховима. Оне су и створиле овакове организације државне и друштвене, какве су данас; оне и данданас живо раде као социјални фактори. Па пошто је данашње хетерогено друштво скров диференцирано на уже групе, на оваке колективне личности, са нарочитим увјерењима или интересима, на чијим остварењима неуморно раде; разумљиво је, да изолирани појединце ништа не могу, и да ове колективне