Српски сион

- 532 —

Ивачковићевом — највећи виновник Анђелић сам. Осим њега ће бити ту и више кооператора. Зна се, ца је за време бављења патријарховог у Пешти, Јоца Живковић непрестано му обијао врата, без сумње у цели, да га склони, да моли цара и краља за оставку." На наведено у одговору из „Успомена др. Т. Мандића", немам г. Ј. ништа друго приметити, до ли да сам и ја много и много пре њега тврдио, да се по смрти Маширевићевој требао прво обавити избор митрополита патријарха, па по том држати расправни сабор. Што тако није рађено, у више сам прилика замерио и епископу Стојковићу, као администратору и осталим тадашњим епископима. А пошто сам се у најновије доба осведочио, шта је српски епископат 1851. закључио у погледу синода, узео сам у своме » Осврту« , против онаког насртаја » једног « г. Ј., у неколико у обрану тадашњи епископат, у претпоставци, да је он 1870. знао и знати морао за исти закључак и мњење. И ја држим, да ми ни један паметан и поштен човек, не може замерити, нити ме може осудити, што сам то учинио. Ако је за г. Ј. поменути навод г. Мандића новина, за мене није. А није с тога, што ја од 1864. пратим и проучавам наше црквено-народне установе, дочим се г. Ј. од како је ступио у јаван живот, бавио другим практичнијим стварима, и тек је сада почео да их проучава, од како се са мном упустио у полемику о изборном реду, односно почео да пита своје помагаче, шта да ми на ово, а шта на оно одговори, а каквим успехом, показују његове поменуте књижице. С тога се ни мало не чудим, што се у полемици са мном служи својом познатом фразеологијом, као да ће ме њоме моћи „утући". Ако г. Ј. није знао до прочитања поменутог г. Мандићевог навода, каква је права имао администратор, и не може и не ће ни сада да прави разлику између синода и наших сабора; ја сам то давно и давно знао, као и за исту разлику.

Из просте тврдње г. Мандићеве: „Овакав задатак не би могао народни сабор без митрополита извршити за то, што ће при грађењу саборског устава код многих одређења (н. пр. код делокруга саборског) нужно бити, да се постигне споразум с архијерејским синодом, а тај се сад без митрополита не може донети;" извести смелу тврдњу: „дакле ца је радња сабора (наравно сва, и то и у одговору рече, као што рече и у својим чланцима и онда не треба да кажем ја, како се може назвати тврдња његова на стр. 81. у примедби 34).: да сам му на стр. 22. „ Осврта" подметнуо „нигита" зависила од сииода" ; то је могао учинити само један г. Ј. У осталом, ја не одричем г. Мандићу знање наших црквено-народних установа; ал тако исто треба да зна и г. Ј. и његови помагачи и то, да и он поштује моје знање у тим стварима. За доказ овога, нека му послужи то, да кад ми је г. Мандић — дотле лично непознатом — послао на поклон I. свеску својих „Успомена", да је написао својеручно на својој посетној карти: »Пречасном Господину протопрезвитеруД.Руварпу, темељном познаваоцу наших црквено-народних установа у знак великог поштовања". Н. Сад 10./22. V. 1899. У своме пак писму од 18 /31. Децембра 1900., овако се изјаснио г. Мандић о мојој књизи: »Постанак и развитак наше автономије«: „На стр. 207. Ваше драгоцене књиге: Постанак и развитак наше автономије" — — —". Па кад је овако мњење имао један г. Мандић о моме знању наших црквено-народних установа, а да и не спомињем и не наводим така иста мњења многих наших одличних мужева, међу којима је био све до мога „обрта" у првом реду и најглавнији помагач г. Ј., па и сам г. Ј.; кад сам ја до 1897. толико писао и написао о нашим црквенонародним стварима — (а да је исто моје писање било увек на истини основано, а не просто фразирање као што је г. Ј. писање; ваистину не би ми и сам г. Мандић онакав комплименат учинио —),