Српски сион

— 533 —

као ни један сриски свештеник у карловачкој митрополији: онда држим да сам имао право, што сам у 46. бр. „Новог времена" од 1897. оно рекао за себе, што је г. Ј. и на 49. стр. отштампаног одговора с неким подсмехом навео. У осталом, човек од г. Ј. знања и дрскости, који се усудио да се прими уређивања „Српског сиона", а није знао ни то да одговори појцу у Турској Ка њижи на његово питање: „да ли је у недељу 30. Јануара 1894., требало појати 4. или 8. васкрсни глас?«, него је његову карту послао мени у Земун, да му ја одговорим, и он мој одговор на штампао као свој у 7. бр. С. с. 11 1894. стр. 11., потписавши под њега: „Уредништво". Нек каже г. Ј., да ово није истина! Човек, који није знао 1895. шта је то „стихословити непорочни односно непорочан«; шта је то: „Благословен јеси Господи, научи мја оправданием твоим; да се у I. суботу великог поста не чини свечани помен св. Теодору Тирону, него благодарственое празднование; да се у V. не чини помен Акатисту — Акатисту помен! — пресвете Богородице, него молебное посљедование Акатиста или похвала Одигритии, а у VI. не чини помен св. воскресенију Лазаревом, него да је црква посветила исту суботу, празднованију воскресенија Лазарева. Сумња л се г. Ј. у ово своје незнање, нека изволи завирити у моје чланке: „Оће, оће!" и „Како „Српски сион" одговара!" у „Новом времену" од 1895. Г. Ј. без сумње имаће и ове моје чланке, као што има и остале, што су излазили у „Новом времену", ил ако их нема, нека их потражи код свога помагача, који имађаше милости те му даде оне моје чланке, на које се неколико пути на њих у своме одговору иозвао, односно из њих поједина места наводио, мислећи ме и њима „утући". Г. Ј. у својој раздражености и љу- 1 тини, што сам се ја усудио устати против његове онако мудре тврдње, односно новог проналаска да изборни ред нашег

сабора има посла и с догматичним учењем и с канонизмом; није схватио нити увидео, да је он позивањем на исте моје чланке и наводом из њих, мени највећу услугу учинио, пошто је тиме показао — било сад он, или који од његових помагача —, да он и оне моје чланке, који су у онако „незнатном листу," као што је и „Ново време" излазили, уважава, те због тога и чува, јер само се такви чланци чувају — иначе зна се куд одлазе већином. Већ само то чување мојих чланака, показује, да је срдита немоћ г. Ј., да не кажем што друго, диктовала да ме данас назове: „неосвртљивим, превртљивим, недоследним, разметљивим, човеком без начела, убеђења, без свести о дужности, љубави за истину, осећаја за ствар, који дере на страну, на коју га понесе ветар личних мотива, који балансира по једеку своје ћудљивости, издовољавајући своју гадну пакост, одвратну кавкаџијску страст, који је јадно уображен, да је цео српски народ, запањен пред авторитетом мојих књижевних „папазанија", и да се диви таком ексемплару српског књижевника и православног протојереја" (стр. 46 /7.) Г. Ј. у тој својој срдитој немоћи, није могао ни да помисли, зар не ће који од читалаца „С. с." помислити и рећи по прочитању исте карактеристике: кад је тај Д. Р. такав, што се онда осврћете и пишете против њега толико и тако по „С. с.", и отштампавате писање своје у брошире, само због тога, што је сада и он за то, да се одржи постојећи изборни ред? Ал ладна памет, и г, Ј.! Да г. Ј. није поменуте моје чланке чувао само с тога, како би ме могао њимау згодној прилици тући и „утући", и доказати и њима моју превртљивост, као што је покушавао учинити у своме одговору; нека послуже за доказ следећи ретци. Када ја оно 1893. имадох полемику с покојним Шакраком због свештеничког удружења, односно спремах се за њу, тада ме је г. Јеремић у своме писму од