Српски сион

- 534 —

25. Јулија 1893. преклињао, да је прекинем, написавши у њему и ово : Таква еминентна способност, као што је Ваша, и не треба да је у служби ситница, него увек — нао што највише — у служби узвишеног, стварног, општекорисног, благотворног рада". У своме писму од 26. фебруара 1894., у ком ми је г. Ј. рекао, како се радује моме обећаном чланку о конкордату (ког би му за „С. с." и послао, да се није показао плашљивцем, те не смеђаше штампати послан му мој чланак „о грађанском браку") и у напред на њему захвалио. „Засад — рече — могу на жалост само речима да Вам се захвалим; но се надам, да ћу према Вама, моћи у своје време учинити и иначе". Човек, који је у својим чланцима: „После сабора", а то је главом г. Јеремић у „С. с." у 12. броју рекао: — — Изборни ред не одлучује у питању неодвисности избора свештеничких посланика. У томе питању одлучује општа морална вредност свештенства нашег. Заблуда је мислити, да једино од изборног реда зависи, какви ће свештеници биги Тбирани и изабрани у сабор. (Ако г. Ј. и данас тако мисли, од куд онда онако заузимање за измену изборног реда, и онако замерање мени, што и ја данав тако о томе мислим? Не мисли ли пак он и данас тако о томе, онда је превртљивац, и од куд превртљивац може другом пребацивати и ругати се његовој превртљивости односно промени мишљења?!) Не; то записи и од тога: какво је и какво ће бити наше стзештенство." »— — — Ако буду били такви, као што су Руварап, Грбић, Новаковић, Купусаревић и т. д. онда ће такви улазити у сабор и крај данашњег изборног реда. А кад би сви свештеници били Руварци, Грбићи и т. д., онда би у сабор изабрани били сви такови< јер се онда не би налазило свештеника, који би се кандидирали и против оне сабраће, којима нису „достојни одрешити ремен сапогу". — — Кад би сви свештеници били Руварци и Грбићи и т. д.,

не би се онда могло наћи Радуловића и т. д., па ма какав изборни ред био, па ма сви бирачи били либерали-радикали и радикали-либерали Човек, који не само да 1895, не знађаше ни то, да никако није смео допустити своме тадашњем пријатељу Југу Станикићу, да у „С. с." софистички брани од моје замерке и осуде ону икону пресвете Тројице, с три лица на једној глави с четир ока, три носа и троја уста (види „Ново време" 1895. бр. 101 — 103 и 105—106), коју назваше »Страхотним створом људске маште«, коју је и сам папа римски Урбан №Ш. 1628., а 1745. папа Венедикт XIV. анатемисао и дао спалити, него у при>медби сам г. Ј. назвао исто моје брањење православља „манитим инсултом и обешћу, која ме од неколико година у мојој високоучености бесом разапиње", — ма да су у »С. с." 1894. чији је уредник био главом г. Ј., изишла четири моја чланка, које је он с раширеним рукама примио, и молио за сарадњу моју. Човек, који 1898. не знађаше оно, што један другошколац гимназијски зна, да се мртав човек не може св. миром помазати, те у 6. бр. „С. с." рече: „Преосвештени владика Инокентије са неколико свештеника помазао је св. миром тело блаженоупокојенога митрополита Михаила" (стр. 94.), па тек кад га упозорише на ту капиталну глупост, а он у идућем броју, исправи је, рекавши да је место „св. миром" требало рећи: „јелејем". Човек, који ни 1901. не зна ни то, да се мртвим људима не даје парастос у славу, него за спомен, те написа у 28. бр. „С. с." »како братство манастира Ковиља 14. Јула приређује у Ковиљу парастос у славу Јована Рајића«. Човек, који ослањајући се на своје везе родбинске и своју фразеологију, по свршетку богословије хтеде полагати катихетски испит за средње заводе, те сретно пропаде, ал се ипак прими чланства комисије за полагање стечајног испита — такав човек нема права, и ја