Српски технички лист — додатак

Стр. 46.

Год. ХУШ. — 1907.

==

„СРПСКИ ТЕХНИЧКИ лист“

Батал— џамија и дом за Народно Преставништво у Београду.

У току последњих двадесет и пет година периодично се покрене питање о грађењу нашег парламента Рад око тога почињали су увек онде, где не треба почети, почињали су из средине, па зато ваљда и није никако приведено крају. Решено је и постоји закон о томе да је за дом Народног Преставништа резервисано место звано „Батал—пџамија“ или како се сад назива „Марков трг.“ Тако је решено, јер је по свој прилици неком било довољно да види грдну просторију од неколико хектара земљишта и ;а помисли: „ха! ево згодна места за велику грађевину.“ Нико, изгледа, није водио рачуна о томе, како ће се граБевина поставити нити о томе какво ће с.које стране бити залеђе (Нифетогип). Овим питањима код нас још и данас не придају велику важност, па су зато цртани планови као што се цртају типови за железничке постаје и омање станичне зграде, тако да би се могле с подједнаким успехом подићи не само на Батал—џамији већ и на свакој другој пољани.

Код нас, више но игде, извођене су само директне километарске саобраћајне везе са градским улицама и том искључивом мотиву, брзовозног пролазног саобраћаја, самоциљно подчињавани су свеколики многоструки обзири и захтеви, везани за по_ требе, удобност, хигијену, лепоту, за природан развој градова. Овим усамљеним мотивом, створена је скупа безоблична монотонија, која са незнатним изузетцима, чак и не служи, нити икада може служити великом саобраћају, ради кога је искључиво и псстала. Дакле овим улицама створено је нешто, што ничему не користи и то створено силом са раскошним средствима. Штета штету рађа, тако и овде: улудо бачена средства на улични пустош, од судбоносних је штетних последица; једна од тих убиствених. последица бар је београђанима одвећ добро позната, јер њихсве улице махом не носе никакав саобраћај, али тим више про. носе облаке прашине свуда, до најсклонитијег места,

Улице су у опште зло, када по београдском начину, сем њих готово и нема никаквих других врста јавних постројења, а саме оне удешене су искључиво за пролазни, брзовозни, егектрични, аутомобилски саобраћај; када су по београдском начину улице створене само себе ради, па се по томе, скупим дечијим играчкама, т.з. скверићима, хоће да ублажи њихово зло дјество.

Градови се не регулишу улицама, већ блоковима и то са обзиром на грађевине или друга постројења која долазе у те блокове. Грађевине, пијаце, паркови и свеколика друга постројења у блоковима, то су главне основне чињенице градског уређења, док су улице само помоћна средства за спајање и ограничавање тих елемената. Мобилни, променљиви захтеви

саобраћаја, тим мање ће реметити суштину горњег правила, у колико су обилнија и моћнија техничка средства.

Никаквог правила, никаквог обзира и основа није било при уребивању наших градова, али је тим јаче одскочио бирократски поступак код овог посла и само су стално повећаване нумере деловодног протокола. На првом месту издат је био закон по коме су све вароши и варошице у Орбији морале да израде план регулације, по ком ће се подизати нове грађезине и рушити старе. Да би се дошло до регулацис“ ног плана требало је претходно израдити премер и план постојеће вароши. Кад је дотични инжењер или геометар извршио тај претходни посао, онда га је општина ангажовала да изради и распоред нових улица. При овом другом послу радило се махом без обзира на груписање грађевина, без обзира на теренске прилике а под притиском личних интереса појединих одборника и кметова. Зато су ти назови регулациони планови немилице ишарани плавим и црвеним пругама које треба да престављају будуће нове фронтове кућа. Збрку тих линија повећало је обично и Министарство Грађевина својим поправкама. Зато и није чудо што готово ни једна наша варош и варошица немају онај пријатан тип и ону индивидуалну лепоту, пружају старе немачке, француске и талијанске вароши, но носе на себи тип круте шаблоне и досадне једноликости.

Тако је то ишло код нас. Законом о местима хтело се час пре нашим градовима натући модерна униформа, уништавајући безобзирно све постојеће. У том нашем мало свесном јуришању за модерном културом, ми слабо видимо, сразмерно врло мало мислимо, па с тога и испада махом све штуро и неспретно. Како странцима изгледају свеколика ова наша културна накалемљивања, чули смо ту скоро од Гурлита (види дот. превод у „Дневном листу“), је описао утиске са свог бављења у престоннци братске нам Бугарске. Он назива целокупност уребења града Осфије „Риррепзфиђеп Агсћњекфит-ом“, наспрам које би, на прешироким улицама добро стајале ба. штованџинице засађене кромпиром.

Као у Софији ништа боље, ни код нас није. Ни за Београд, нити ма за који други грац у Србији није још израђен ма какав план на основу стручних начела, већ су на место тога плетене некакве уличне мреже, а њихове машне испуњаване, све једно било зградама за станове, дућане, радионице, фабрике, касарне, или кубастим зградама за цркве, начелства и друге јавне потребе, све по типу „Рпррепефшћеп Атсћињекфит 6.“

који нам

који