Српски технички лист

ОТРАНА 160. Е

мена па до најновијега доба, и проучимо културно развиће од почетка њиховог народног живота до највишег степена иди пропасти њихове приметићемо, да су и уметности — у колико је још трагова од њих заостало праралелно са кудтурним развићем тога народа напредовале или опадале, За то су уметности јаке помоћнице историјским студијама, Разуме се, да су уметности биле још на нискоме ступњу свога развитка, док су људи живели номадским животом, где су поједине породице иди по неколико њих заједно становале, Тек образовањем већих сталних колонија, насеобина, држава, добиле су и уметности јачи полет, У доба рада п мирног културпог развитка народног развија се и права уметност, п кад је она природни израз народнога духа и његовог интедектуалног стања, онда је тек она и прави духовни преставник народног живота. Из овога ђе без сумње бити јасно, да су и уметности локализоване; једне и исте уметности биле су код разних народа и разно развијене, као год што им јен карактер раван. Уметности су производ локадних чињеница: неба, под којим народ живи, његовог умног и културног развића, начина живота, обичаја, језика и т. д. п тек у таквом случају народ и разуме и осећа уметности, ужива у њима, или га оне теше, јер су оне из њега потекле, у њима је изражена његова слава пли пропаст, срећа или несрећа, весеље п туга, јер су, једном речи, оне прави израз његовог душевног расположења, пошто су се у њега уживеде. да то видимо, да сваки народ има свој нарочити начин, којим своје осећаје у уметностима изражава, у свакој уметности посебице опажа се један известан тип или карактер, |

Овака је уметност више или мање у свих културних народа старога времена била негована и развијана, и што је један народ био културно јачи, имао је и уметности развијеније. Кад бацимо поглед на, стање и развитак уметности у нешег народа наћи ћемо, да су оне више мање развијене. али се од свих уметности народна појевија највише раецветала, а после ње музика, игра, ит. д. Уметност је, као што рекосмо, права тек онда,

кад је природни израз народнога осећаја и духа, Врло |

згодан пример, којим би се потврдила ова претпоставка, налази се и у нашега народа, и то у нашој националној

појезији. Ведики је значај народних песама наших, у. њима је наш народ за толико векова налазио душевне |

хране и моралне потпоре, певајући историју своју и поносећи се сјајним делима својих старих, те тиме челичио и стварно витешке карактере, тежећи да постигне своје идеале, њима се у народу одржавала свест народног самопоуздања п моћи, те успоменама па славну прошлост гајила се нада на бољу будућност! И остаде уметности, које су се у народу неговале имале су свој национални карактер, те тиме одржавале народ у његовоме чисто вародном духу и карактеру

Из овога ће мислим бити основи развијене уметности у

нас поред језика и народних обичаја јак

бедем туђинској поплави, туђинској

јасно, да су на оваквој |

УМЕТНОСТИ И АРХИТЕКТУРА

култури, која тежи да наш народ доведе до пропасти, |

Да га потчини и одроди, и да је према томе неговање уметности и ва даље само на таквој сснови кадро, да наш народ одржи у његовој националној свести и карактеру, Е

Изгледа, да ће материјализам, који овај век провејава, бити највећи непријатељ развитку уметности. Код појединаца, који су огрезли у материјализму, код којих је размишљање, — њихов цео умни рад, — сваки Њихов покрет — сведен на прост рачун „има или нема рачуна“ — код појединаца изгледа, да је уништено и

БРОЈ 10,

оно мало инстиктивне, човеку урођене, тежње за бољим, узвишенијим, идеалним. На тај се начин појављују и развијају несвесни и ништавни карактери, код којих нема, п не може бити ни пожртвовања, ни племенитости, ни узвишених идеала. Интересан пример за ово даје нам читав један парод, скроз прожмап материјаливом, који никад није неговао уметности, Што год се буду више овакви характери стварали у нашем пароду, то ће се тиме све јаче поткопавати темељ наше народне свести и самосталности. По наш народ од велике је штете вападна кудтура, која тежи с једне стране да га материјало — економно — упропасти, те да се сав народни живот сведе у мучну борбу за насушни хлеб, немајући времена да тражи душевне хране у уметностима, п с друге стране Да му натури своју културу, чему ведики део наше пнтелигенције механички иде на руку, пресађујући је и не помпшљајући: да ли ће овако примљена, култура и уметност бити од користи нашем народном развитку, Овим нисам хтео рећи, да не треба примати ништа што је страно, него да би се велики део пренесених појмова са стране могао и требао већим делом да пзобичаји.

Из овога, што до сада говорах, може се видети, како је преко потребно неговати уметности на горе изложеној основи,

У те разлоте нека, се уброји и овај:

Као год што је човеку потребна гимнастика, која Физички крепи тело човеково, као год што науке усавршавају и унапређују ум људски, исто тако уметности развијају и усавршују ону урођену клицу у људском организму тежњу за бољим, лепшим, савршенијим. Оне васпитавају,оне развијају и негују опу страну људску, која потиче из осећања, из срца, те тим неговањем стварају светле, племените и узвишене карактере, код којих дакле мора бити и части, и пожртвовања, и племенитости. Негујмо дакде уметности, па ћемо се приближити нашим идеалима ! — |

ж

Уметник мора у свом уметничком раду радити онако, како напред рекосмо, ако хоће да пма успеха, да га сувременпци, и да га његова околина, разумеју, Иначе ма како савршено уметничко дело било, нека изражава. најузвишеније идеје или осећања, нека буде достојно дивљења у каквом другом времену, пили код друтог народа — оно пропада, ишчезава нагло у заборав.

Уметничко дело пак јесте и треба да буде независан производ и субјективни начин изражаја његовог творца — уметника, Уметник нема и не треба да се везује ни за какве академске прописе, који ће га учити, како ће изражавати своје идеје и осећаје. Он је сасвим слободан у своме раду везан једином погодбом, да буде честит тумач, и да издржава само своје пдеје, осећања иди узбуђења на њему својствен начин, да се ни за ким не поводи.

Уметност нема неке границе, коју би јој ваљало Достићи, па да се може рећи, да је савршена — потпуна, као год што се не може казати, да постоји апсолутно лепо, или да је естетичност у опште одређена п ограничена извесним гранпцама.

Равне Формуле, којима се покушава, да се умет-

ности у одређене прописе уведу: идеализам, натурализам или реалрвљам, само су равна гледишта уметности. Сваки од ових праваца може годити овом или оном темпераменту индивидуалном или националном, Довуштено је ценити једно више од другог, али естетика. нема права, искључити једно па рачун другога. Нарочито за ово не треба да постоје нека правила или прописи, јер се тиме