Српски технички лист

БРОЈ 10,

ствара неистинска уметност, и што је главно, уметности се одузима полет, те се они, који се одају на уметности без претходног Филозофског васпитања, живећи онде где владају предрасуде академске, уживе се у ове, пре но што су и почеди самостално размишљавати, Такви су уметници изгубљени за уметност, Место да се управЉају по својим осећајима, да се покоравају својим утисдима, да се упуте тамо, куда их њихов укус гони, тамо одакле би требали временом дапостану прави уметници, они, спутани прописима — проучавајући гране ове иди оне уметности — ове пили оне епохе, угушују у себи осећање своје природе, мучећи се само да постигну оно, што је раније створено, као да не може бити оригинадности без угдедања“ на Грке или 'Тадијане. Без независности нема ни уметности ни уметника, Све велике епохе уметности биле су и епохе слобода; у цветно доба Грчке као п у доба талијанскога ренесанса, у Францусој у средњем веку као доцније у Холандији уметници су стварали своја дела сваки на свој начиц, никаква сстетичка догма није сметала њиховој машти, У овим славним епохама својим, уметност је била чисто национална, умови, остављени својој природној наклоности, тражили су уметност онде, где су је п осећали, или још боље, они су је налазили — а да је и не траже - слободним развијањем своје маште, не управљајући се никако по неКим прописима, до једино крећући се на пољу инстиктивних замишљаја — претпоставака, влједничких целој раси, у којој живе.

У тим се епохама и развијала индивидуална оригиналност уметничка, У свакој од тих епоха опажа се да преовлађује више мање једна идеја, или замисао, или осећање, који сваки увиђа пли осећа, Извори нису тако разноврсни; кад кад само једно осећање или једна једина идеја влада целом генерацијом, па ту исту идеју или осећање, или замисао сваки уметник обрађује изражава на свој начпн, потпуно независно радећи снагом свога генија, | - Отуда и долази неограничена разностручност у јединству — разностручност израза у јединству осећања, која карактершше те епохе. То ву тренутци, у којима се уметник осећа најмоћиији, онда он заједнички прима, утиске и осећа потпуно као и друштво у коме је, а уметност ипкад није већа него кад су јој мотиви поцрпени из идеја и осећања. која су усађена у душу целом друштву или доминирају њим. И баш у та времена, кад су уметност сви разумевали — у извесним тренутцима умнога развића код многих народа — у та вргмена пи долазе онп значајни Фактори, или ту се налазе врхунци у историји манифестадије интелигенције људске, Мисирци, Асирци, Грци Кинези, Јапанци и т, Д. сви су имали своје сопствене, особите развијене уметности, које су из самог народа произашле, које је готово цео народ разумевао. Тако је било и у Францускоју 12 и 18. веку и у Италији за веме ренесанса.

Оваквав факта, која код многих народа налазимо, не можемо нџш пошто сматрати као просту случајност. Веома је растегљив појам случајност, који у осталом може ништа не пзражавати, Случајност није ни претпоставка, она шта више и не значи ништа, У историји нема случајности. Сви догађаји били они велпки или мали, састављају један непрекинут ланац, коме некџ прстенови могу не достајати, па ланац ипак да постоји.

Према овоме, уметност сматрања са психолошког гдедишта јесте израв из сопственог нахођења извесне моћи схватања ствари, који пронздази логично из ком бинација моралних и физичких утицаја, којима су поз-

УМЕТНОСТИ И АРХИТЕКТУРА

СТРАНА 161.

чињене разне расе, у свези са умешношћу и оригинал-

ним или стеченим тежњама неке расе, То је пренашање осећања, која произлазе из ове смеше. превод више мање буквадан иди идеалан, према томе да ли народом преовлађује материјална реалност или тежње и навике његове. Али ма каква да је размера ове смеше извесно је, да се ова два основна елемента: реалност и личност налаве свакад на супрот погрешним теоријама, које своде уметност или на фотографски плагијат реалних ствари, илп на бесмпслена нагађања идеалних типова.

Кад уметност престане бити истински израз општег осећања, кад она престане правце бити тумач утисака, које на све или већину производи неко узбуђење и кад уметност почне анализирати своја срества. која производе дејства — онда се и сам принцип уметности стане губити.

Ово опадање настаје из природног узрока — који се већма налази код раса више образованих — а то је: што се ове не забављају дуго око једног истог предмета. Такав кобни час мора наступити, кад се исцрпе све оно што прави ефекат, када ум осуде за дуже пли краће време, да се бави имитадијама. Од ових се пак разум брво умори, јер оне не. могу више на разум да дејствују. Да се попови или уведича сензанција, почиње се јачим маркирањем израза, у чем се тера у крајност. Уметност прелази у поље карикатура, којима се иде на изненађење публике, Ова се тада подели у две групе: Једну, која уобрави да се у тим карикатурама налази неко особито задовољство, па замисли, да у уметничком делу има нешто деликатно, сматрајући себе за нешто више, ва једине познаваоде уметности и другу, која не разумевајући префињене рачуне оваквих уметника, напушта их потпуно. Ако се у таквим приликама и нађе по који прави уметник, који још из преосталог скоро исцрпеног материјада — по нешто пробере и уметнички обради, тога и не опазе, јер нема више кога, који би га могао разумети, те тако уметник и пропадне.

Али писти закон, који прогресивне народе гони да пспрпу пдеје и осећања, тај исти закон гони их, да идеје и осећања исправљају и попуњују, те се тиме ствара ново поље за развитак уметности,

Сувремена уметност развија се у три правца, а то су: имптадија старих уметности, копија реалних ствари и манифестација личних утисака. Прва је метода академиска. Она кочи природни развитак уметности, јер сматра, старе уметности за савршене и мисли, да се у темељном познавању класичких уметности постиже и врхунац уметности, Прави су услови за уметност изостављени, При: родно је, да се — сем неких изузетака, тако стварају само преводиоци. а не и прави уметници. По лепоти и савршености Форама модерна скултура не може се упоредити са скултуром старогрчком, али је она од ове савршенија у изразу карактера и јачини морадног живота.

Други је пут уметности реализам, а то је друга крајност. Истина и ако реализам није већ права уметност, опет утпре пут овој. Теорија реалиста до краја изведена своди уметника на простог кописту. Савршен ство дела састоји се у апсолутној плузији, [у би уметник рат ехсеЏепсе био, који би увиђао и разумевао све ствари као и цео остади свет, који би био потпун као и онај Фотограф, који би поред облика могао одмах и боје снимати. Идеал 6: савршенства оваке уметности по томе био, кад би од човека постала савршена махина, и кад би се у таквог човека уселила потпуна равнодушност. На срећу, по теорији реалиста таква је савршеност немогућна. Човек ма шта да ради, има у себи увек

25»