Српски технички лист

па внеррана ве јан пере пљј ашанеа исеваванн рррааљ а:

СРП

СКИ

ТЕХНИЧКИ ЛИСТ

ОРГАН УДРУЖЕЊА С

РПСКИХ ИНЖЕЊЕРА

РЕДАКЦИОНИ ОДБОР УПРАВНИ ОДБОР УДРУЖЕЊА

УРЕДНИК М. И. СТАМЕМКОВИ"Ћ, ПРОФЕСОР ВЕЛ. ШКОЛЕ

ГОДИНА 1.

НОВЕМБАР и КАР 1990.

СВЕСКА Пи 12.

УМЕТНОСТИМ АРХИТЕКТУРА

Шриступно предавање професора Велике Школе Андре Ј. Стефановића, држано 6. Октобра 1890 године.

(Све:

После овога, у кратко изложеног значаја, задатка и постанка уметности у опште, пређимо на мало опшарније излагање постанка и развитка архитектуре као уметности.

Архитектура је временом постала уметност, али то није била у почетку, Први човек, који је копао себи уточиште под земљом или подизао колебу, није ни сањао о каквом уметничком делу. Он је ове градио по потреби, као што је п стреле за невољу правио. Архитектура је постала у почетку из чисто физичке потребе. Али баш тиме, што се једна грађевина преставља оку у заједници линија и површина, може се посигурно узети, да се по самој природи људској морадо доћи дотле, да се више воли ова или она комбинација линија и површина од какве друге, те се тиме стварало нешто. што оку већма, годи. Најпре се, разуме се, ово примењивало на грађевине посвећене божанству и старешинама: храмови и палате морале се од осталих грађевина одликовати и величином и величанством и карактером њихових декорација. Ту је основа целог развитка. Конструкције и декорације, потчињене природи материјала и цељи грађевине, створиле су разне гране архитектуре.

Први архитекти су на сваки начин били свештеници, а прве грађевине посвећене божанству, које у гдавним цртама идеално престављају архитектуру оне природе, која их је окружавала. Мотиви, црпени из природе, бирани су онакви, који понајјаче маркирају и који ће својим тајанством и величанством дати онај карактер, који са појмовима о божанству стоји у хармонији. У томе је симболички значај архитектуре, Угледајући се на природу у ономе, у чем им она највећма импонира, сматрали су да су своје појмове о божанству изразили тиме, што су применили онај материјал, који им

та природа пружа, у трима димензијама: дужини, ширини и висини. Архитектура је према овоме природа, коју је човек реконструисао.

Нема сумње, да су прве грађевине биле склопљене из дрвене грађе, и да је ова била за дуже време главни грађевински материјал, јер се на многим каменим грађевинама доцнијих епоха опажа, да распоред, облици појединих архитектонских делова и њихов декоративни карактер потичу из конструктивних и других особина,

које прилдиче дрвету. Ово се опажа на каменим ррађе-

ТЕТАК)

винама у већине народа најстаријег времена, код којих је архитектура већ била у јачем степену развијена, што показују и дан данас остаци тих грађевина.

Равуме се, да су на облик, величину и распоред грађевина поред особина материјала утицале и разне друге локалне прилике неког народа: обичаји, појмови о божанству, климатске прилике, институпије политичке и религиозне и техничка савршеност. Отуд и налазимо ту огромну разноликост између грађевина готово Свих народа старог и новијег времена: у Индији, Мисиру, Џерсији, Грчкој итд. па све до сувремених народа.

Ма какав значај имале ове грађевине или ма каквој цељи биле намењене, оне су извесно у прва времена биле скромних размера, што је долазило од несавршене технике првих времена. Ово пак није ништа сметало, да се тим грађевинама према локалним приликама даје овај или онај облик, који више око задовољава. Од тада се почиње архитектура бројати у уметности. Она се тада не обзире само на подесност употребе, него тежи, да својим делима задиви посматрача, а тај утисак треба да је јачи од оног, који чини огромност какве грађевине. Нрвнатније грађевине старих културних народа, поред огромне масе декорација импонују више својом огромношћу и већ доста или веома савршеном техником. Ми се код њих више дивимо колосалности грађевине, необично великим тесаницима употребљеним за зидање, њиховом богаству орнаментике и скулптуре, али још не каквом чистом, правом уметничком створу, не увиђамо још оне естетичке законе, који су оличени у хармонији и пропорцији. Али је ту већ архитектура на путу да постане уметност, она је шта више за то време у животу некога народа већ нека уметност.

Прави естетички карактер грађевина почиње више и више да се развија, према више мање умном раввитку неке расе. На овом путу развитка били су Асирци, чија се држава нагло распаде, те и архитектури би пресечен напредак. У. Мисиру, један известан тип, једном утврђен, није се ни развијао више. У Индији се напредак архитектуре мање манифестира у промени облика и строју грађевина, а много више у утрпавању орнамената и Фигура, Симболички какактер архитектуре је код ових грађевина био јаче заступљен него естетички.