Српски технички лист

— 56

крају тунела, Уз то треба још рачунати огромну количину грађе и алата дакле: тесаници, ломљен камен, дрво, гвожђарија, шљунак, цемент, креч и т. д. При нормалном „раду улазило је и излазило из тунета на свакој страни по 300 вагона дневно. Природно је, да је за оволики промет била потребна нарочита организација. Као што је познато оба су паралелна поткопа била од 200 на 200 метара међусобом везана попречним поткопима. Како је напредовало прокопавање тако су поступно поједини попречпи поткопи зазиђивани. Возови којп улажаху до краја већ озиданог дела тунела |, вукле су парне локомотиве. дужини на којој су вршени радови око обзиђивања, раскопавања и пробијања поткопа није се могло улазити о тридесет до четрдесет возова, јер би то јако ометало рад Одатле су унапред потискивали само вагоне потребне за посао око озиђивања а вагони потребни за разбијену стену вра ани су. Сви вагони с алатом, грађом или ситнежом из поткопа морали су обилазити т, ј. заћи кроз који попречни поткоп у поткоп бр. И па одатле кроз други попречни поткоп опет у поткоп 1. Дакле су морали главно радилиште обилазити. Вучу на још неозиданом делу тунела и поткопа вр:зиле су аохомотиве са збијеним ваздухом, напону котлу изновио је 80 атмосфера. Ситнеж изнесен из тунела чија је маса износила преко 1000 000 кубних метара, употребљен је делом за застор на железничким пругама којима се прилази тунелу, нарочито на дудугачкој деоници с италијанске стране, Ванредну пажњу изискивао је пренос динамита, јер га је дневно уношено по 750 килограма Тај је пренос поверен нарочито поузданим људима који су динамит морали носити. Никако се није пренос вршио возсвима. Љубичасте светиљке давале су радницима знак да иду људи с динамитом и онда им се морао свако склонити с пута или мора стојати мирно док не прођу.

Али рад није непрестано текао тако мирним и правилним током. На северној страни последњих година, а на јужном готово за сне време рада, било је разноврсних сметњи и неочекиваних препрека, које су реметиле нормалан рад и принудили енжењере да предузимљу свакојаке измене у раду и измишљају како да се помогну.

Прво непријатно изнађење било је велика врућина. Према предходним испитива-

њима п геолошким упоређењима очекивало | |

се, да ће се под највећим висом веровхтно наићи на подземпу топлоту од + %%' 0. На Готхадском тунелу није била прешла + 31

А одатле“ на |

С. Рачун је на основу тога показао, да треба ваздуху у тунелу онузети вештачки око 2000 000 калорија на сат, те да се температура сведе на + 25" СО. Али се у ствари јавише сасвим друкше прилике.

За прве три године рада, било је довољна првобитна инсталација за проветравање те да се ваздух одржи сношљив, Али тад је већ температура достигла + 42%6 џи с даљим продирањем расла, је нагло и опасно. Северни поткоп био је тад прокопан на дужину од 6400 метара. Кад су достигли 7300 метара, наступила је температура од 52'0 и количина колорија коју је требало поништити на 3000000 на сат порасла је дакле за 50 % Пуковник Ор Госћег који је руководио радовима на тој страни, био је спреман на ту повишицу. Он је већ одавно био посумњао у тачност претпоставака које су поставили били гволози, па је већу пролезе 1908. године био потпуно припреман да отпочне борбу с врућином. Ту је могло бити питање само о води, а те је било на расположењу доста Најпре вода коју су трошиле машине бушалице а затим сувишак воде у водоводним цевима, која је у почетку под притиском од 100 атмосфера долазила до радилишта под притиском око 70 до 80 атмосфера. Али се та вода на свом дугом путу ипа знатно угрејала. Зато су брзо спустили водоводне цеви у канале и обложили ситним | самлевеним дрвеним угљеном, те тако је вода дошла до радилишта с температуром од -- 129 С до 16%0.

Али је то имало и могло послужити само за први тренутак. Већ је у мају месецу 1902. годипе била довршена нарочита инсталација за хлађење хладном водом. Инсталација је имала 600 коњских снага Вода је спроведена кроз помоћни поткоп бр.Пу цевима обложеним ситним дрвеним угљеном, које су проносиле на час готово 300 кубних метара, ако не ледене, оно хладне воде, ка једном и другом радилишту у поткопима. Изолација помоћу дрвеног угљена учинила, је, да се вода у водоводу за машине бушалице и сва га хлађење при свом пролазу кроз готово 9 километара тунела, кроз ваздух топал 18 до 985" О загрејала само за 5'0 и доспевала на радилишта с температуром од 10% до 1,90. Ова количина воде под јаким притиском разбијена у ситну кишу на неколико места не само да је расхлађивала ваздух него је хладила п саму стену. Ваздух је тако био расхлађен, да је рад био сношљив. У априлу 1908. .гозипе кад је поткоп бр. [1 био пробијен до километра 9,050 и кад је бал била наступила, највећа температура у стени од 56" С, успело